ПЕРО ЂУКАНОВИЋ: ЕЈ ЖИВОТЕ ТЕЖАК ЛИ СИ, ЕЈ СЛОБОДО СКУПА ЛИ СИ

У овој свесци ћу да прибиљежим режим послије Другог свјетског рата у нашој новој Југославији. Нећу ништа да увеличавам, обмањујем, нити ћу се служити неком демагогијом. Све што буде уведено ја сам преживио и претурио преко грбаче и провјерено је преко поштених особа.

Може понеки читалац да ми замјери за неке ствари које су у запис уведене: да је ово било немогуће издржати. Дајем читаоцу моју часну старачку ријеч, у 92. години мога трновитога живота, да сам описивао само оно што сам непосредно проживио и лично провјерио.

Обишао сам 15 држава, мора и океана, ледени Сибир, баш онде гдје се данас Руси служе највећим изворима нафте и гаса на свијету, у Тјуменској области. Обишао сам преко ледене Финске на мрачни Мурманск, гдје за пет мјесеци нема сунца, него је ноћ од један сат по подне до једанаест сутрадан, али са густом маглом без сунца. Сјео сам ( у лађу ) на Апхангелској луци на Бијеломе мору те преко леденога Сјеверног океана и Атлантског океана за 22 дана стигао у Ливерпул у Енглеску. Прешао сам ноћу, у највећој тајности, најопасније мјесто у оба Свјетска рата канал Ламанш у Авру – Француска. Носио сам на себи шест рана са Ришког фронта и Добруџе, у руској и српској војсци. И цијела породица, ради мене, била је прогоњена и мучена кроз оба Свјетска рата. Моја најкраћа биографија опет би била дужа од најгладније године. Кад се већ прича да је Јапан земља сунца, Мурманск је земља ноћи. У оба Свјетска рата издржао сам под оружјем у борби за живот моје породице и народа. Мучен, паћен, прогањан, затваран и мијешан у добре и лоше људе.

Никада се, ни из мојих младих година, нијесам дружио са лажовима, пузавцима, цинкарошима, тапкајући око власти и особа у власти. Више пута то ме је потукало. Али нисам хтио да будем другачији. Све сам то издржао, па данас гледам човјеку слободно у очи. У оба Свјетска рата, од 1914. до 1920. и од 1941. до 1945. године, признато ми је учешће све дупло. Нисам био никакав обавезник да ме је могао да захвати неки војни закон. Од 1914. до 1920. године био сам добровољац у руској и српској војсци, а у Другом свјетском рату био сам закорачио у педесету годину живота, па ме војни закон није обавезиво. Али са мојом идејом и хуманошћу и због осјећања грађанске части, нисам могао да сједим скрштених руку, да се кријем и можда, шверцујем по Србији. Одмах сам прискочио у табор да се диже устанак у моме крају. Људи су давали у борбу за ослобођење и уједињење оно што су могли, а ја све што сам имао. Ја и синови ишли смо по јединицама голи и боси. Жена по затворима: Трешница, Лозница, логору Шабац и двије године на Бањици код Београда, а на крају и код дражиноваца и белогардејаца. Двије нејаке ћерке, Дана и Јока, по шуми под извалама и под стјенама. Кућа три и по године празна, све полупано и однешено. муслимански чобани унутар ложе на патосу ватру и грију се. Главни водећи на челу маса, који су заводили масе и чуда пред масама причали ( да ће они створити некакву државу радника и сељака, који ће укинути велепосједнике, господу, жандаре и све оне који су се попели на грбачу нашега биједног народа ), нису одржали своју ријеч. Ово ти је она народна – залуди па суди. А оно испало као што се и рачунало. Борба је за превласт и за столице, а не ни за какву другу паролу. Ово се освједочило и 1948. године, када су наши позвани на састанак социјалистичких земаља у Румунију. Попљували су ону руску помоћ и долазак руских трупа у нашу земљу и оне руске снаге и технику што су дали само за ослобођење Београда, главног града и центра државе, само мртви близу 1000 људи. Овдје нико није помислио на савез са народом него само на савез четири човјека. Кукају на Стаљина да је укинуо многе животе неких својих противника , а на крају што убише Арсу Јовановића, јединога од најбољих стратега у нашој земљи, војсковођу и нечелника Врховне команде за све вријеме рата. Данас наши политичари, а на жалост и многи писци, биљеже и дају у јавност да је Тито изводио ту главну стратегију за све вријеме Другог свјетског рата. Тито је давао много од себе за Партију, није војни стратег, јер он нема вишег војног знања од каплара, десетара или водника. Тито по војној стратегији не би могао Јовановићу бити ни обојак. Арсо Јовановић је стекао генералштабну способност код једнога од најспособнијих стратега и главнокомандујућег војсковође генерала Брусилова у Првом свјетском рату. Њему је само био раван Жуков у Другом свјетском рату. Па зар рачунате да је Тито извео ону операцију на Неретви, Сутјесци, Јахорини и на другим мјестима, а не главни стратег Јовановић, пред киме су вавјек стајале на столу отворене географске карте неше земље. Кад је убијен Арсо Јовановић јављено је да је убијен негдје на румунској граници. Ваљда није био толико наиван један генерал армије. Одмах су пронешене вијести да је Арсо Јовановић убијен у Београду и да му се не зна за гроб. Да му се подигне бар споменик пред којим би масе давале поштовање једноме најспособнијем војном стратегу наше земље. Кад убише Арсу, онда није ни чудо овамо за нас мале. Ово је радио један ужи круг на врху, који је био припремио групу око себе разбојника и добрих плаћеника који за своја злодјела никоме не одговарају. Друга вијест, лажива, односи се на команданте оснивања, још 25. септембра 1941. године на Столицама, Пратеће чете и касније батаљона. Још у септембру 1941. године, на Столицама, постојала је прва стража од 23 борца која је прерасла у чету. Њен командир био је Мика Бујковац, рођен у Белој Цркви. Он је остао иза одласка ( Врховног ) штаба из Ужица. Био је задужен за секретара партије за савез рађевски и једно вријеме за савез ваљевски. У прољеће 1944. године прешао је са својом групом у Босну. Али је свакодневно илегално држао везу са људима који су се налазили у Србији. Држао је и везу са Мачванским одредом који се кретао по разним предјелима Босне. Мика је у љето 1944. године прешао ноћу преко Дрине са групом, те упао у богату економију коју су држали Нијемци са заробљеницима у пространом Лозничком пољу. Све је Нијемце побио и заробио огромну вриједност у марви, рани, пољопривредним спаравама, магацин пун разних намјерница и оружја. Ослободио је и заробљенике који су чувани на присилном раду. Овдје је погинуо у групи и један мој комшија, Никола Ивановић из Баћића. За команданта Пратећег батаљона на Столицама постављен је правник, веома способан млад човјек Момо Ђурић, родом из Комирића код Завлаке, на путу Лозница – Ваљево у Рађевини. Он је био командант Пратећега батаљона и на засједању АВНОЈ-а у Јајцу. Скоро свакодневно смо се виђали. Стално је помињао мајку која је остала сама са двије сестрице. Рачунао је, кад сам се кретао по Србији и по Рађевини, да ли сам могао нешто докучити о његовој породици. Многи грађани по Рађевини су га помињали, а нарочито неке Зебићке из чувене породице у Рађевини. Момо је био висок преко два метра и према висини добро развијен. Био је првак у бацању кугле у Југославији. Биран је за народног посланика у Савезну уставотворну скупштину. Мика Вујковац био је замјеник. На дан 1. децембар 1943. године, када сам се здравио са Момом у Јајцу, обећао сам, ако се повратим жив у Подравање, да ћу ухватити везу са Рађевином и испитати за његову породицу, те преко курирске везе Врховноме штабу и њему јавити. У марту 1944. године стигао сам у мој крај Подриње и одмах мојим каналом испитао сам преко Мике, који ради илегално, за Момину породицу. Мика ми је одговорио тужну вијест: да су дражиновци убили мајку и сестре и да су кућу и све зграде запалили и уништили. Са Момом сам се видио поново у љето 1945. године у Београду. Чим је избила револуција за састанак и одмах почело прогањање грађана, Момо је некако са једном групом побјегао у Албанију, а одатле се прегурали у Русију. Данас се Момо налази у чину генерала у руској војсци. Мику Вујковца су отјерали на Голи оток, стрпали, како причају очевици, у неку кувију која је заграђена са високим зидом, гдје су били најтежи робови. Они су овдје могли да виде небо и ништа више. Причали су живи да им је рана и вода додавана на неке чункове кроз зид. У овој кувији био је и мој ратни друг и добровољац из Првог свјетског рата Милош Шкорић, Семберац, из околине Брезова поља према Брчкоме. Он је био као ђак у Вукову одреду и био је када је Вук погинуо при заузимању Кајмакчалана 1916. године. По капитулацији Југославије 1941. године, морао се кретати по Семберији, док није чуо да се диже устанак по брдским крајевима, па је некако прогурао преко 80 километара брдима и шумама те стигао почетком септембра 1941. године мени у Дрињачу. Срели смо се, изљубили као ратници из Првог свјетског рата. Тада смо оба били у 50. години нашега трновитога живота. Он је био правник, али је био пун вицева. У најтежим приликама умио је да изведе неку шалу па да заборавиш разне невоље. Ја сам тада био бог богова у овоме крају. Дао сам га при Команди мјеста у Дрињачи. Али без икакве. Само да се мало одмара и припази на цио рад команданта мјеста, пекара, месара, ковача, магационера, амбуланте, стражара, нарочито пошту и командира цијеле дужности у Дрињачи. Био је велики радин, јер је знао ситуацију у којој се налазимо. Са мном је остао до краја друге непријатељске офанзиве, те је отишао на Романију. Када сам се повратио са засједања АВНОЈ-а и ЗАБНОБиХ-а , у марту 1944. године у Подриње, једног дана у априлу 1944. године, дошао ми је поново Милош Шкорић са групом неспособних, што их је упутио штаб 3. корпуса мени на склониште. Он је јадан имао кокошију сљепост па није ништа видио чим сунце зађе за облаке. Дали су му способна некога Рогатичанина који се морао бринути за Милоша. У овим шумама имао сам склоњена инжињера Косту Савића, без ноге, а у шумама Полома имао сам и Војина Дрмоњића, теже рањена по телу и избијено једно око, са послугом за коју сам се морао бринути. Милош је имао надимак Стриц. Редак је био случај да је неко знао да му је име Милош. Непријатељске снаге само крстаре и дижу ако нешто нађу. Нешто Сребреничког одреда основано је под јесен 1943. године, али је и он морао врдати по брдским крајевима и шумама, куда се не креће непријатељ. Био је малобројан и слабо наоружан.

Један велики проценат муслиманског грађанства обадвјеручке је дочекао окупатора у априлу 1941. године, јер су били толико заведени да ће спахиновци, ако не Југославијом, а оно владати Босном и Херцеговином. Тако да није било ни једне породице из бивших шуцкора да није никога дала Павелићу у усташе. Оно друго одмах је поклекло. Мобилисали су и као обвезнике и отјерали у разне крајеве. Када сам се кретао по Босанској Крајини, причали су ми борци око Горњег и Доњег Вакуфа и Бугојна да су у неким усташким бојнама хватали усташе од Власенице, Сребренице, Братунца, Зворника, Тузле и других мјеста Источне Босне. Нека имена сам и прибиљежио и наведена су у мојим ратним записима који се налазе у Музеју НОР-а у Сарајеву. Другом половином септембра 1944. године, преко корпусних курира, јавио ми се Цвијетин Мијатовић Мајо, који је био секретар Партије за источну Босну. Јавља ми да сам 1. септембра при штабу 3. корпуса негдје на шековићким брдима изабран за предсједника Обласног фронта Народног фронта за Источну Босну. Првом половином октобра 1944. године, Стриц и ја са групом отишли смо у новоослобођену Тузлу. Тамо смо били и 20. октобра када је ослобођен Београд, што је била велика свечаност. Ја прими председништво Обалског фронта и смјестисмо се са канцеларијом и свим особљем на трећем спрату у хотелу Бристол Пере Стокановића у Тузли. Милоша Шкорића Стрица изабраше за пресједника Народног одбора за округ тузлански. Тако да нас двојица постадосмо највеће буџе над грађанством Источне Босне. Ја сам био и члан Окружног народног одбора. Стрица су 1946. године одредили за пресједника Суда за испитивање ратних злочина за Босну и Херцеговину, што је много допринио над крвницима нашега биједног народа. Али, и поред свих његових врлина и заслуга за нашу земљу, његове старости, лошег здравља , ипак са постављеним нарочитим жандарима, протјеран је на Голи оток. Тамо је много мучен, нарочито глађу. Умро је у Београду у великој биједи. Ја сам био пресједник Воћарске и сјетвене комисије за округ тузлански. Почетком 1947. године изабран сам за управника зидарскиг курса који се обавља три мјесеца у дуванском магацину у Братунцу. У два маха сам одвео веће групе на палирске курсеве у Сарајево. Они су, по примању диплома, распоређени за руководиоце радова по Босни и Херцеговини. Касније је многима ово најако помогло. У мају мјесецу 1947. године постављен сам за управника техничких база за обнову насеља погорјелаца у оквиру тузланском са сједиштем у Тузли. Овдје сам имао пуне руке посла. Скоро сам морао бити стално на терену. Највећи терет је био срез власенички који је имао преко 2000 погорјелих само домова, без других зграда. Са овом функцијом сам завршио 1947. године. Овдје сам имао нешто око 17 срезова. У већим и погорелим срезовима биле су техничке базе, а у мање погорјелим биле су одвојене канцеларије. Стално сам био по контроли и помагач оним што тамо раде. Носио сам са собом новац те исплаћивао гдје је кућа довршена. Примио сам се и оправки школа у срезовима Зворник, Власеница и Сребреница, као и два овчарника на Бијелом Пољу у Шековићимаи на Малом Пољу код Хан-Пијеска. Испала ми је добро прилика да сам све мајсторе са зидарског курса, који нијесу отишли даље, запослио по овим школама, а било је око 300 људи. Касније сам остао за повјереника просвјете при Среском одбору Сребреница, као и потпресједник Среског народног одбора и Среског одбора Народног фронта. Почетком 1949. године примим повјереништво за пољопривреду у сребреничком срезу. Моја редовна принадлежност била је 4500 старих динара, а овамо објесило се о врату нас 7 чељади. Храна за ово 6 чељади много скупа, а не може нигдје да се нађе. Пијаце не раде. Само то све иде преко шверцера који се много богате. Сама власт нагонила је богаство шверцерима у кућу, амбар, у тор и у кесу. Шверцароши су способни људи, њима не треба никаква школа. Они су толико препредени да и највећи школац није им раван. Шверцароши имају своје канале да те пребаце на разне стране. Ово сам ја на себи искусио у децембру 1942. године, идући из Херцеговине за Србију и чак за Београд.

Исповјест Пере Ђукановића из Мемоара Перо Солунац аутора Радомира Павловића