Перишић: Незападни свет се ослобађа глобалних компанија – Срби у томе морају учествовати

ПОЈАВА глобалне компаније Рио Тинто изазвала је веома јаке реакције у Србији, али и у Српској. Медији су пуни аргументације за и против копања литијума од стране Рио Тинта, која се фокусира или на економске добити (власт) или на здравствене и еколошке штете од ископавања (јавност).

Ми ћемо у овом тексту увести још једну аргументацију, а односи се на карактер и улогу глобалних компанија, са којима и започиње свима позната глобализација.

Глобалне компаније су познате под бољим називом – трaнснационалне компаније. Префикс „транс“ значи „изван или изнад“, у овом случају изван/изнад националног, изван/изнад државе, и прави битну разлику у односу на националне компаније. Дакле, глобалне компаније немају ништа заједничко са појединачним државама, биле оне велике или мале земље.

Оно што је битно уочити јесте да се глобалне компаније појављују 70-их година прошлог века. Њиховом појавом почиње глобализација.

Тих година на Западу носиоци капитала у капиталистичким земљама постају по први пут транснационалне компаније. Оне делују у Северној Америци (САД и Канада), западној Европи и Јапану.

То су земље капиталистичке трилатерале.

За разлику од националних компанија, у транснационалним компанијама капитал је укључен из више капиталистичких земаља, односно, капитал је постао транснационалан (изнад државе). Наиме, америчка елита је дошла до закључка да се капитал не може ширити на стари начин путем националних компанија, и то у условима постојања Совјетског Савеза и саме идеје социјализма, као и у деколонизованим земљама, јер су углавном оне прихватале социјалистичку економију.
С тим у вези, САД одустају од војног супротстављања деколонизацији, али, исто тако, то не значи да су САД одустале од контроле тих земаља. Напротив, америчка елита почиње да користи транснационалне компаније како би остварила контролу над земљама изван Запада, а да се у њима не ангажују војно. У питању су земље Трећег света (земље које су се ослободиле колонијализма, Африка и Азија) и капиталистичке земље у развоју (пример Чилеа).

Ослобођене колоније су биле сиромашне, исцрпљене вишевековним пљачкањем сировина, ратовима и са необразованим становништвом, па због тога прихватају транснационалне компаније, све ради индустријализације. Поред тога, Совјетски Савез, који је војно и економски помагао ослобађање од колонијализма, у каснијој фази није имао економске снаге да индустријализује земље Трећег света.

Глобалне (транснационалне) компаније почињу да врше операције трансфера технологија и мобилизацију радне снаге. То се дешава прво у земљама Запада – Северна Америка, западна Европа и Пацифик (Јапан) – а касније кретање радне снаге шири се и на остале земље Трећег света. Тако транснационалне компаније постају главни носилац токова богатства, који од тада круже глобално. Према томе, оног момента када транснационалне компаније постају водећи фактор капиталистичког система земаља Запада, и када почињу да улазе у економске токове земаља у развоју и земаља Трећег света – то је почетак процеса глобализације.

Истовремено, САД као водећа држава Запада почињу да координирају кретање глобалних (транснационалних) корпорација по свету. То значи да их САД штите политички и војно. То је други значајни моменат почетка глобализације – заштита глобализације помоћу војне моћи САД.

Суштина глобалног капитала (транскапитала) је у томе да је национална држава постала препрека управљању светом из једног центра.

Да би срушили националну и социјалну државу, идеолози стварања глобалних компанија проглашавају националну државу архаичном установом, коју треба умањити кроз процесе: дерегулације (укидање закона који спречавају деловање глобалних компанија), приватизације (државне својине), либерализације (укидање или смањење пореза на увоз и инвестиције) и кроз преношење правних функција на глобалне компаније.

На тај начин, многе државе у свету постају власништво великих глобалних корпорација. Глобалне компаније су само кратко време вршиле индустријализацију земаља у Африци и Азији, тако да је све било усмерено ка даљем пљачкању сировина из тих земаља – али уз помоћ домаћих елита које су за то имале заштиту и финансијску надокнаду (корупција).

Једини задатак домаћих елита је био управљање земљама у корист глобалних компанија, и у корист САД и земаља Запада који војно штите те компаније. Тако су глобалне компаније увеле неоколонијализам (нови облик колонијализма као замену за онај стари).

Рио Тинто, са седиштима у Лондону и Мелбурну, са транскапиталом и деловањем по целом свету у ископавању разних руда, прави је пример једне глобалне компаније. Политичку и војну заштиту Рио Тинто је деценијама користио од стране Велике Британије и САД, и то у Латинској Америци, по Африци и Азији. У случају литијума у Србији Рио Тинто користи заштиту ЕУ, Немачке, Француске и Британије.

То се видело на недавном потписивању меморандума између ЕУ и Србије о ископавању литијума.

Имајући у виду да у Србији, а поготово у Српској, још увек нису донесене коначне одлуке о доласку Рио Тинта или неке друге глобалне компаније, и о ископавању литијума, неопходно је да Срби у анализу свега тога укључе и аргументацију о карактеру глобалних компанија, и о карактеру неоколонијализма. То је веома значајно имајући у виду да се свет изван Запада увелико почео ослобађати од неоколонијализма и контроле Запада.

То значи да се свет изван Запада ослобађа и од глобалних компанија. У томе је и суштина изградње мултиполарног света. Срби морају да то разумеју, уколико не желе да постану колатерална штета садашњег сукобљавања у свету.