Перишић: Мржња према Србима у БиХ не престаје јер Бошњаци кроз политику реализују своје ратне циљеве

БОШЊАЧКА ЕЛИТА ЈЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ УВЕК ИМАЛА СТРАНЕ ТУТОРЕ ЧИЈУ ПОЛИТИКУ СПРОВОДИ

• Наставак рата другим средствима је срж политике у Сарајеву, тако да мржња, не само да није нестала него је добила нови развој. Ратни циљеви, усмерени на стварању унитарне Босне и Херцеговине, као државе искључиво бошњачког народа и његове културе, после 1995. године постали су мирнодопски политички циљеви
• Бошњачка елита суштински никада није прихватила нови политички систем БиХ креиран у Дејтону. Никада. На тај начин, она није из јавног простора склонила ни мржњу – која је била саставни део ратних циљева, а данас је, дакле, део политике. У томе је проблем
• Још једна чињеница погодује мржњи према Србима у БиХ. То је страни, западни фактор. Они су други субјекат који ствара мржњу – главни субјекат
• У Српској и међу Србима нема мржње према Бошњацима и Хрватима на спортским приредбама, ни уопште, у јавном простору, а српски свештеници не пропагирају мржњу према исламу. Какда би се то сучајно десило – експресно би добили отказ из свештеничке службе Српске цркве

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

СВЕДОЦИ смо да су недавни напади на Србе на спортском турниру у Сарајеву, као и увредљиви напади појединих имама Исламске заједнице, отворили многа питања, али највише се издваја једно – зашто је мржња према Србима снажно присутна у свим деловима бошњачког друштва у Босни и Херцеговини?

Одговор на то питање је веома комплексан, има свој историјски контекст, а данас се не може издвојити изван политичке стварности у БиХ. Мада, политички посматрано данашња БиХ је формирана Дејтонским споразумом са циљем не само да се сва три народа искажу политички, правно и културно већ и да временом престане мржња која је кулминирала у рату 1992-1995. Међутим, једна мржња није нестала – мржња према Србима и српском идентитету?

Пођимо од политичког контекста. Босна и Херцеговина је вишеетничка држава сложеног државног уређења (федеративно-конфедеративног) које је одређено Дејтонским споразумом 1995. године. Дејтон је тако Босни и Херцеговини дао устав уважавајући ту чињеницу. Срби своју државност исказују у оквиру унитарне Републике Српске, а Бошњаци и Хрвати у оквиру другог ентитета који је федеративног карактера, тј. Федерације БиХ. Заједничке институције на нивоу БиХ су резултат консензуса ова два енитета и три народа.

Тако је то посматрајући политички и правни систем БиХ. Он је, иако сложен, веома јасан и омогућава свим народима да се очувају и развијају политички и културно. Због тога Срби нису против Дејтона. Такође, у Српској и међу Србима нема мржње према Бошњацима и Хрватима на спортским приредбама, ни уопште, у јавном простору, а српски свештеници не пропагирају мржњу према исламу. Какда би се то случајно десило – експресно би добили отказ из свештеничке службе Српске цркве.

После Дејтона остала је једино мржња према Србима.

Зашто и ко је за то одговоран – јер, увек иза мржње постоје и субјекти који су носиоци мржње и њихова политика која обликује мржњу.

Одговор је очигледан. Политика бошњачке елите никада није одустала од ратних циљева иако је рат завршен 1995. године. Ратни циљеви, усмерени на стварању унитарне Босне и Херцеговине, као државе искључиво бошњачког народа и његове културе, после 1995. године постали су мирнодопски политички циљеви.

Бошњачка елита суштински никада није прихватила нови политички систем БиХ креиран у Дејтону. Никада.

На тај начин, она није из јавног простора склонила ни мржњу – која је била саставни део ратних циљева, а данас је, дакле, део политике. У томе је проблем.

Наставак рата другим средствима је срж политике у Сарајеву, тако да мржња, не само да није нестала него је добила нови развој.

Још једна чињеница погодује мржњи према Србима у БиХ. То је страни, западни фактор. Они су други субјекат који ствара мржњу – главни субјекат.

Бошњачка елита некако увек, кроз историју, има стране туторе, чију политику спроводи. Како то дефинисати ако не као антиполитику, или непостојање сопствене политике.

Данас је то спровођење политике Запада, оличене у САД, Великој Британији, НАТО-у и ЕУ. Високи представници су неуставно мењали дејтонски карактер БиХ, наметањем закона и решења која су потпуно сагласна са ратним циљевима бошњачке стране. Такође, на почетку смењивања, а касније санкције су у највећој мери биле према српским политичарима.

Српска се 28 година подрвргава разним притисцима и решењима да одустане од дејтонског система и себе утопи у унитарну БиХ у којој доминантан бошњачки образац политике и културе. При томе западни фактор, из геополитичких разлога, за све невоље у БиХ оптужује Србе и Српску.

На тај начин је Запад је не само неговао ту мржњу према Србима, него је и активно учествовао у сатанизацији Републике Српске, да је геноцидна творевима, да нема право да прославља Дан свог стварања (9. јануар), да је Срби имају само БиХ као државу, итд. Дакле, ако је сарајевска, бошњачка елита својом политиком наставила рат другим (мирнодопским) средствима и тиме мржњу задржала као градивни елеменат, онда је Запад (САД и ЕУ) ту мржњу подигао на европски и геополитички ниво.

Према томе, носиоци мржње према Србима у БиХ су политике бошњачке елите у Сарајеву, али и Запада, тако да су недавни напади на Србе само једни у низу примера који ће се, на жалост БиХ и добрих односа у региону, гледати и наредних година.

То и жели Запад – вечне конфликте где ће се они јављати као „помиритељи“, а у ствари прави доливачи уља на ватру по систему „завади па владај“.

Да је то тако види се и из деловања Дениса Бећировића, члана Председништва БиХ, који је посетио седиште НАТО-а на њихов позив, и наравно тамо „ударао“ по Српској и Русији. Изговорио је све оно што су му НАТО саговорници и наручили. Управо таква не-политика Бећировића, загледаног у НАТО, ствара мржњу, те није ни чудо да се појаве имами „мрзитељи“, а у суштини осокољени својим туторима Американцима и ЕУ – да по Србима треба ударати, за сада мржњом.

На крају овог текста, питамо се: како Срби да се понашају у тој мржњи према њима? Одговор је једноставан.

Срби треба само да негују свој културни и идентитетски образац јер у њему нема мржње. С обзиром да се права политика увек конституише на иденитету народа, тако ће српска политика бити израз српског идентитета. Мржња не може да ствара будућност, већ само конфликт и страдања.

Бошњаци и њихова елита то никако да схвате. На своју штету.