Перишић: Британија и данас чини све да Срби не буду кључни народ на Балкану

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

ПОЛИТИКА мешања Британије у унутрашња питања балканских држава је веома дуга. Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британску политику на својим леђима.

Зашто је то тако? Зашто су Срби веома често на удару Британије?

Иза свега стоји геополитика Велике Британије.

Британци још од 19. века Србе сматрају балканским Русима. То је почело када су Срби кренули да граде своју модерну државу ослобађањем од Турака.

Кроз цео 19. век Велика Британија је подржавала Османско царство, а на штету балканских хришћанских народа. Британија Србе види као препреку остваривању њених циљева на Балкану, као што и у Русима види препреку својој политици у Европи и Азији, и уопште у свету. Међутим, Британији са Русијом тешко иде, док је Србију и Србе успевала да превари, понизи, руши и распарчава. 

Наиме, геополитика Британије веома просто посматра односе у свету, Европи и на Балкану. Британија себе види као јединог представника демократије, културе и цивилизованости у свету. Своју позицију супериорности сагледава из угла да се она развијала географски одвојена изван Европе, на острву, изван европског копна. То јој је дало, по британским тумачењима, квалитетнији и цивилизованији развој.

Сходно томе, британска елита је копнени део Европе увек посматрала као простор аутократије, некултуре и заосталости, поготово се то односи на водеће европске државе Русију и Немачку. Међутим, такво схватање не би представљало проблем да Британија није у њега укључила и то да су према том, „заосталом простору“ сва средства дозвољена.

Такву позицију Британије је теоријски разрадио дипломата и оснивач Лондонске школе економије Хелфорд Макиндер, још почетком 20. века.

Макиндер је био научник, али је на расистички начин сагледавао континенталне државе, посматрајући их кроз призму нецивилизованости и простора према коме је све дозвољено. Речи `континентално` и `копнено` – стекле су у Британији значења заосталости, а становништво континента је постало backward people, заостао народ.

Другим речима, Велика Британија је копно и континент почела да посматра као варварски простор, који се може заузимати, а континенталне државе као земље које треба ограничавати и сужавати на што мању меру.

Макиндер и британска елита су дошли до још једног кључног закључка – Британија не сме дозволити окупљање водећих копнених држава у Европи, у Евроазији, и на Балкану, у било какав политички или војни савез. Поготово се то односи на Немачку и Русију, а на Балкану на Србију.

Британци су исправно уочили да сва три народа – Немци у Европи, Руси у Евроазији, и Срби на Балкану – заузимају централни део тих простора. Та централност их чини кључним државама на простору где се налазе. Поготово се не сме дозволити да те државе међусобно граде савезе.

То се може постићи тако што ће се Немачка и Русија блокирати и хушкати једна на другу, а Срби и Србија онемогућавати да створе јединствену државу и контролисати британском политиком.

Због тога је Британија 1912. године чврсто стала иза стварања Албаније, која у том моменту није имала Албанце као историјски развијену нацију. Занимљиво је да су се Британци тада залагали за формирање албанске државе у границама такозване велике Албаније. То значи да су и тада свим силама покушавали да Космет буде у саставу такве Албаније, као и делови Македоније, Црне Горе и северне Грчке. У свему томе су имали подршку Беча (Аустроугарске).

Британија је после 1. Светског рата кренула у стварање тзв. санитарног кордона између Немачке и Русије, који је обухватао Пољску, Чехословачку, Краљевину Југославију, Румунију, Грчку. Све те земље су биле под контролом Британије. Совјетска Русија и Немачка нису имале никаквог утицаја на тај простор.

Срби су, дакле, као балкански Руси, и српски простор на Балкану, означени као народ и простор који треба ограничавати и сужавати на што мању меру. Србима се не сме дозволити да формирају своју државу на целом простору где живе, већ само им дозволити простор који их неће учинити кључним народом Балкана, а то је некадашњи Смедеревски пашалук. То је у пракси значило:

1) да Србе треба терати у заједничку државу са другима (Хрватима) – а то је Југославија (краљевина и социјалистичка) – чиме они неће моћи да се политички потпуно искажу и развијају;

2) када Срби имају своју засебну државу – да она буде територијално ограничена и смањена (без Црне Горе, без Космета, без Старе Србије, у будућности без Војводине), а данас без веза са Републиком Српском и стално оптуживана да је крива за наводни геноцид у БиХ или на Косову.

Наиме, Британија је увидела да Србе треба везати за Xрвате како би били одвојени од руског утицаја, али и од претензија да створе самосталну копнену државу, односно, било је потребно на крају Првог светског рата спречити тријумф Срба. То је добро исказао британски историчар Ситон Вотсон (Robert Seton-Watson) пред сам почетак 1. Светског рата:

„Тријумф српске идеје има две мане. Прва је што та идеја не би могла бити остварена без рата, а друга мана је што би тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом. То бих ја, као неко ко припада западној култури, сматрао великим неуспехом“.

Због тога су Срби онемогућени и контролисани стварањем југословенске заједнице која је тако постала геополитички тампон према немачкој и руској геополитици.

У случају да Срби имају своју засебну државу (што је случај данас), Британија се држи плана: свести је на што мању територију, онемогућити да се шири на остали српски етнички простор, контролисати српске владе, лансирати оптужбе за геноцид, вршити притисак за учлањење у НАТО, укинути Републику Српску, не дозволити враћање Космета у састав Србије, Црну Гору држати што даље од Србије, итд.

Према томе, Британија има два повезана геополитичка циља:

1) Разједињена Европа – разједињен континентални простор Европе или санитарним коридором, или као што је било после 2. Светског рата гвозденом завесом, коју је смислио Винстон Черчил, а не Руси. Циљ је разједињена Европа, а не јединствена. И данас између Русије и Немачке постоји санитарни кордон: Пољска, балтичке државице, Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија – све су под контролом Британије и САД.

2) На Балкану – разједињени и распарчани Срби и Србија, или опет у некој мини заједници, сличној Југославији, а то је, најновије – унија Западни Балкан.

Краљевина Југославија је тако постала геополитички тампон према немачкој и руској геполитици.

Династија Карађорђевића није разумела спољну политику Британије. Веровали су Британцима. Због тога су Британци и подржали формирање Краљевине Југославије после Првог светског рата. Јер, у Краљевини Југославији није постојао српски политички ентитет, већ је српски културни и политички образац разводњен и онемогућаван хрватском и словеначком противтежом.

Династија Карађорђевић има огромну одговорност за неразумевање политике Британије. Ни данас, представници краљевске династије, не схватају да су они изгубили трон и да су обе Југославије нестале између осталог захваљујући политици Британије.

У предвечерје 2. светског рата преко кнеза Павла Британија је утицала да се образује Бановина Хрватска која је већ тада обухватила српске земље, а на основу које је извршен геноцид над Србима у НДХ, а комунистичке власти извршиле федералну поделу и стварање социјалистичке Хрватске која је избегла одговорност за геноцид над Србима.

Исто тако, Британци су подржали Тита и његово уређење Југославије, не због тога што је био вођа отпора у Југославији, него су схватили да ће он формирати Југославију где опет неће доминирати српски фактор, а тиме и утицај Русије (СССР). Схватили су да ће Срби бити подељени по републикама, и спутавани ка обједињавању свог етничког простора у једну државу.

Дакле, разумели су Титову политику као политику сузбијања српског етничког, културног и политичког утицаја у будућој Југославији – што се потпуно поклапало са вишедеценијском британском геополитиком, која је, као што смо рекли, српски народ и његов политички и културни образац препознавала као фактор који треба сузбијати на Балкану јер је културно-цивилизацијски сродан Русији и њеном културном и политичком, тј. цивилизацијском идентитету. Због тога се Черчил и састао са Титом 1944. године у Напуљу, а не са Дражом Михајловићем (који је тражио стварање јединствене српске државе).

Социјалистичка Југославија је на сличан начин играла улогу геополитичког тампона према Совјетском Савезу као континенталној сили и тиме раскола Европе, с том разликом што је и даље под маском југословенства српски културни и етнички простор сузбијан, смањиван и разводњаван.

Доминација других народа, пре свега Хрвата је била на делу. У прилог томе, југословенска идеја је, као саставни део британске геополитике, геноцид над Србима у НДХ маргинализовала и сакрила је одговорност Хрватске под лажном симетријом усташа и четника.

Занимљиво је да је Британија рушила обе Југославије (1941, 1991.) из истих разлога због којих је учествовала, као спољни фактор, у њиховом формирању (1918, 1945.). Наиме, Британци су правилно уочили да су Срби интелектуалци и непосредно пред 1941, као и пред 1991. годину, почели да се залажу да се формира Србија на стварним српским просторима. Меморандум САНУ 1986. године је био узбуна у Британији да су Срби незадовољни положајем у Југославији и да желе своју јасну националну државу.

С обзиром да је јединствена српска држава на Балкану означена као простор сигурног руског утицаја – веома брзо су одлучили да руше Југославију. Јер, таква Југославија у којој би успело да се формира јасна и проширена Србија, није била она која је одговарала Британији. Зато су одлучили да је руше, а њеним рушењем као домино ефекат наставиће се да се дроби и распарчава и

Један од извођача многих британских акција је и Ентони Монктон, који је у балканским обавештајним „играма“ присутан још од 5. октобра 2000.

Монктон је био један од кључних људи који су деведесетих година учврстили мрежу МИ6 у земљама бивше Југославије. Премијер Зоран Ђинђић је убијен, а као једног од актера тог злочина британски медији помињу управо Ентонија Монктона, који је руководио, погађате, и акцијом „Сабља“!?

Видљиво мешање Британаца на штету Србије, Српске и Срба је британска резолуција у Савету безбедности УН о Сребреници 2015. године. Још нисмо добили поруку због одбијања да признамо да смо геноцидан народ, али треба је очекивати, пре или касније – можда ће то бити Санџак, и/или удар на Републику Српску?

Не заборавимо да се Британија залагала да БиХ мора остати у саставу Аустроугарске, а када су видели њен пораз у 1. Светском рату, онда су се залагали да БиХ мора да буде везана за будућу Хрватску бановину. С тим у вези, данашња политика Британије је усмерена против Републике Српске и све чини да Српска нестане.

Британија се данас залаже и за стварање нове заједнице на Балкану – уније Западни Балкан (Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија и тзв. Косово). Опет са истим циљевима који су били и у формирању обе Југославије – онемогућавање развоја Срба и Србије и удаљавање Србије од Русије – с том разликом што би у тој новој заједници улогу Хрвата вршили Албанци.

сама Србија (одвајање Ц. Горе, Космета, а у плану је да се подрже и Санџак и Војводина).

Данас, Британија није у Европској унији, јер и природно и геополитички тамо не припада, што њихова елита добро разуме. Ослобођена Немачке има потпуно одрешене руке да делује самостално у Европи и на Балкану.

Делује и преко оперативаца своје обавештајне службе.

Занимљив је био утицај Британије у Србији после 2000. године. Наиме, Британија је инсталирала Амадеа Воткинса у реформи сектора одбране Републике Србије. Британац, рођен у Загребу од мајке Хрватице, био је десет година главни саветник у министарству одбране Србије, 2003 – 2013. године, да би у периоду 2014 – 2017. био у МУП-у Републике Србије, задужен за реформу полиције.

Тек 2017. године Влада Србије је коначно отказала сарадњу.

Тренутно је у Црној Гори, члан Управног одбора Атлантског савета. Реформе које је он спроводио су подразумевале стварање Војске Србије која неће имати борбену функцију заштите Србије, а требала је да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њиховим интервенцијама по свету. Дакле, изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО, али се у јавности све то представљало као некаква модернизација и реформа.

Резултат деловања Воткинса је да је Војска Србије била потпуно разоружана и неделотворна.

Почетак војне сарадње Србије са Русијом 2014. године, управо је супротна политика од политике Воткинса.