Пепе Ескобар: Збогом Г20, добар дан БРИКС+
БРИКС (Извор: Civils Daily)
Искупљујући квалитет напетог скупа Г20 на Балију – под похвалним вођством индонежанских домаћина – је што је прецизно показао у ком смеру дувају геополитички ветрови.
То је сажето у дуго очекиваном и најављиваном сусрету председника Кине и САД – најважнијем билатералном сусрету 21. века – и завршној изјави скупа Г20.
Главна тема на скупу био је рат у Украјини, о чему говори и хитни састанак који су сазвале САД поводом оног што ће се испоставити као украјинска ракета која је пала на пољску фарму убивши двоје људи, а не почетак Трећег светског рата, како су хистерисали неки таблоиди.
На њему није било дословно никог са Глобалног Југа, а једини учесник из Азије био је вазална држава Јапан, члан Г7.
Као допуна за ову разједињену слику, и злослутни Мајстор из Давоса, Клаус Шваб, још једном је одглумио негативца из филмова о Џемсу Бонду на Б20 Бизнис форуму, на којем је опет покушао да прода свој план Великог ресета и „реконструкције света“ уз помоћ пандемија, глади, климатских промена, сајбер напада и – наравно – нових ратова.
А онда су, као да и само ово није било довољно злослутно, Давос и Светски економски форум обзнанили нови налог Африци – која на самиту Г20 није ни имала представника – да треба да плати 2,8 трилиона долара (2.800 милијарди!) као своју „обавезу“ преузету Париским споразумом о смањењу емисије гасова стаклене баште.
Опадање Групе Г20 какву смо до сада знали
Озбиљна пукотина између Глобалног Севера и Глобалног Југа, која је на Балију постала тако очигледна, већ се могла назрети у Пном Пену, где је Камбоџа била домаћин Самита држава Источне Азије током прошлог викенда.
Десет чланова АСЕАН-а изјаснило се да немају намеру да прате Америку и Г7 у колективној демонизацији ни Русије ни Кине.
Земље Југоисточне Азије нису нимало одушевљене ни Индопацифичким економским оквиром, ИПЕФ (Indo-Pacific Economic Framework) у режији САД, који ће постати небитан у смислу успоравања кинеске трговине и комуникацијских веза широм Југоисточне Азије.
Има и горег. Самозвани „лидер слободног света“ избегава да се појави на предстојећем изузетно важном самиту Економске сарадње Пацифичке Азије (АПЕК, Asia-Pacific Economic Cooperation) у Бангкоку.
За осетљиве и софистициране културе Азије ово је равно увреди. АПЕК, основан још 1990. ради унапређења трговине широм рубне зоне Пацифика, бави се озбиљним питањима, а не американизованом „индопацифичком“ милитаризацијом.
Та је увреда сасвим на трагу оне претходне Бајденове брљотине кад је на самиту у Пном Пену камбоџанског премијера Хун Сена назвао „премијером Колумбије“.
Ред за приступање БРИКС-у
Није погрешно већ данас закључити да је Г20 на путу без повратка да постане ирелевантна. Чак и пре овог самита је, на таласу самита земаља Југоисточне Азије – у Пном Пену, на Балију и у Бангкоку – Лавров већ најавио шта следи поменувши да се „више од 12 земаља“ пријавило за чланство у БРИКС-у (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка).
Иран, Аргентина и Алжир су своје захтеве и службено предали: Иран је, уз Русију, Индију и Кину већ део Евроазијског квада (четворке која нешто значи).
Турска, Саудијска Арабија, Египат и Авганистан су изузетно заинтересовани да се и сами учлане. Индонезија је своју пријаву предала на Балију. А ту је и следећи талас – Казахстан, УАЕ, Тајланд (можда свој захтев преда већ овог викенда у Бангкоку), Нигерија, Сенегал и Никарагва.
Битно је нагласити да су сви поменути већ слали своје министре финансија на Дијалог о проширењу БРИКС-а (BRICS Expansion dialogue) маја месеца ове године. Кратка али озбиљна процена кандидата открила је изненађујуће јединство у различитостима.
Лавров је и сам већ нагласио да ће за пет постојећих чланова БРИКС-а бити потребно времена да темељно анализирају огромне геополитичке и геоекономске импликације проширења до изједначења по величини са Г20 – али без иког из колективног Запада.
Оно што је свим горе поменутим кандидатима заједничко јесте поседовање огромних резерви природних ресурса: нафте и гаса, драгоцених метала, ретких елемената, ретких минерала, угља, сунчеве енергије, дрвета, пољопривредног земљишта, риболовних зона и питке воде. То су кључни елементи у пројектовању будуће заједничке резервне валуте засноване на ресурсима ради заобилажења америчког долара.
Претпоставимо да ће се конфигурисање и постављање на ноге БРИКС+ постићи најраније 2025. То би представљало око 45 одсто потврђених светских резерви нафте и преко 60 одсто потврђених светских резерви гаса (што ће се знатно увећати придружи ли се и гасом богата република Туркменистан).
Њен укупни бруто домаћи производ би, по данашњем курсу, износио око 29,35 хиљада милијарди долара и био би много већи него код САД (23 хиљаде милијарди долара) а више него дупло већи од оног ЕУ (14,5 хиљада милијарди, у опадању).
Садашње стање је да БРИКС има 40 одсто светског становништва и 25 одсто светског БДП-а. БРИКС+ би окупио 4,257 милијарди људи, тј. више од половине укупног становништва у свету.
Иницијатива Појас и пут прихвата БРИКС+ у своје окриље
БРИКС+ ће тежити повезивању са читавим лавиринтом различитих институција. Најважније од њих су Шангајска организација за сарадњу (ШОС), и сама са подужим списком играча који и сами имају жељу да постану њени пуноправни чланови, стратешки важан ОПЕК+, de facto предвођен Русијом и Саудијском Арабијом, и иницијатива Појас и пут, кинески свеобухватни оквир за трговину и спољну политику за 21. век. Ваља нагласити да су се од самог почетка у Појас и пут укључили сви битнији азијски играчи.
Ту су и блиске везе са БРИКС-овом лепезом регионалних трговинских блокова: АСЕАН, Меркосур (Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај), Савет за сарадњу у Персијском заливу (GCC – Gulf Cooperation Council), Евроазијска економска унија (ЕАЕУ), Арапска трговинска зона (Arab Trade Zone), Област слободне трговине на афричком континенту (African Continental Free Trade Area), карипска ALBA, јужноазијска SAARC (Авганистан, Бангладеш, Бутан, Индија, Малдиви, Непал, Пакистан и Шри-Ланка) и на крају, али не и најмање важно, Регионално свеобухватно економско партнество (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP), највећи трговински споразум на планети, у који су укључене скоро све земље иницијативе Појас и пут.
БРИКС+ и Појас и пут иду у пару где год се погледа – од западне преко централне до југоисточне Азије (нарочито Индонезије и Тајланда). Ефекат умножавања имаће кључну улогу у ширењу, јер ће чланице иницијативе Појас и пут неминовно привлачити нове кандидате и за БРИКС+.
То ће неизбежно довести до следећег таласа проширења БРИКС+, тако да ће се, надајмо се, скоро извесно прикључити и Азербејџан, Монголија и три земље Централне Азије ( (Узбекистан, Таџикистан и гасом богати Туркменистан), Пакистан, Вијетнам и Шри Ланка, а у Латинској Америци и крупан контигент држава попут Чилеа, Кубе, Еквадора, Перуа, Уругваја, Боливије и Венецуеле.
У међувремену ће улога нове развојне банке БРИКС-а (New Development Bank – NDB), као и Азијске инфраструктурне инвестиционе банке (Asia Infrastructure Investment Bank – AIIB) под кинеском управом бити додатно проширена – координишући инфраструктурним зајмовима широм читавог спектра, јер ће БРИКС+ све више одбацивати диктате ММФ-а и Светске банке под доминацијом Америке.
Све наведено тек је скица ширине и дубине предстојећег геополитичког и геоекономског престројавања, утичући на сваки аспект светске трговине и ланце набавке. Опсесија Групе Г7 да изолује и/или обузда главне евроазијске играче извесно ће се окренути против Г20, што на крају може довести до изолације саме Г7 услед привлачности и снаге БРИКС+.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
Пепе Ескобар: Бали 2022. или Глобални Југ против Глобалног Севера
Изненадна заинтересованост Американаца за разговоре и Макроново и Шолцово обраћање Лаврову указују на саму срж ствари: ЕУ и УК можда неће бити у стању да без Гаспрома преживе зиму 2023/2024.
Балинежанска култура, непрестано испољавање софистициране суптилности, не зна за разлику између секуларног и натприродног – између секале и нискале.
Секала је оно што смо у стању да осетимо чулима. Попут ритуализованих гестова и израза светских лидера током високо поларизованог самита Г20.
Нискала је све оно што није могуће директно осетити, што је једино могуће „сугерисати“. А то важи и за геополитику.
На Балију је можда дошло до укрштања секале и нискале приликом извиканог сусрета Сија и Бајдена.
Кинеско Министарство иностраних послова истакло је две ставке:
– Си је рекао Бајдену да независност Тајвана једноставно не долази у обзир (simply out of the question).
– Си се такође нада да ће се НАТО, ЕУ и САД укључити у „свеобухватни дијалог“ са Москвом.
Азијске су културе – биле оне балинезијске или конфучијанске – по правилу неконфронтирајуће. Си је тако представио три слоја њихових заједничких интереса:
– Спречавање конфликата и сукобљавања, што води мирољубивој коегзистенцији,
– Узајамну корист од узајамног развоја и
– Промоција светског опоравка од ковида, климатске промене и координисано суочавање с регионалним проблемима.
Значајно је и да се троипочасовни састанак десио у резиденцији кинеске делегације на Балију, а не у просторијама Г20. И да је до њега дошло на захтев Беле Куће.
Бајден је, кажу Кинези, потврдио да САД не желe нови Хладни рат, не подржавају „независност Тајвана“, не подржавају „две Кине“ нити „једну Кину и један Тајван”, не покушаваjу да се раздвоје од Кине (decoupling), и не желе да је сабијају (contain).
Па ви сад то пренесите штраусовцима, неоконзервативцима и неолибералима намереним на сабијање Кине. Реалност нам каже да Си и нема пуно разлога да „Бајдена“ – или оне који му иза кулиса спремају папире – узме здраво за готово. Што значи да остајемо у нискали.
Игра на нулту суму
Индонезијском председнику Јоко Видоду припала је незгодна улога да се постара да учесници Г20 расправљају о обезбеђивању хране и енергије, одрживом развоју и климатским проблемима у ситуацији у којој је све под капом небеском поларизовано ратом у Украјини.
Видодо се понео најбоље што је могао, позвавши све учеснике Г20 да „окончају рат“ суптилном напоменом да „бити одговоран значи створити услове другачије од ситуације нулте суме“.
Проблем је што је велики део учесника Г20 на Бали дошао са чврстом намером да створе управо ситуацију нулте суме – тражећи конфронтацију (с Русијом) и настојећи да не поведу било какав дипломатски разговор.
Делегације САД и Уједињеног Краљевства упадљиво су покушавале да на сваком кораку нападну руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова. Французи и Немци не: Лавров је кратко поразговарао и са Макроном и са Шолцом, рекавши им да Кијев једноставно не жели да преговара.
Лавров је рекао и нешто веома значајно за Глобални Југ:
„САД и ЕУ су Генералном секретару УН писмено обећале да ће ограничења на извоз руских житарица и ђубрива бити укинуте. Остаје да видимо како ће то бити спроведено.“
Традиционална групна фотографија пред скуп Г20 морала је бити одложена, јер су „Бајден“ и Сунак, тј. САД и УК – ко би други – одбили да се нађу на истој слици с Лавровом.
Таква детињаста и недипломатска хистерија показала је дубок недостатак поштовања према ритуалном достојанству и уљудности Балинежана и њиховом неконфронтирајућем приступу.
Запад је опет спиновао да је „већина земаља Г20” хтела да осуди Русију, што је бесмислица. Дипломатски извори су наговестили да је однос био пола-пола. Осуда долази из Аустралије, Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Јужне Кореје, УК, САД и ЕУ. За осуду нису били Аргентина, Бразил, Кина, Индија, Индонезија, Мексико, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Турска и, подразумева се, Русија.
Сликовито говорећи: Глобални Југ против Глобалног Севера.
Стога је и заједничка изјава сложена тако да се у њој помиње утицај „рата у Украјини“ на светску привреду, а не „руског рата у Украјини“.
Слом економије ЕУ
Оно што се није догађало на Балију обавило је то острво додатним слојем нискале. Што нас доводи до Анкаре.
Магла се згуснула зато што су у позадини скупа Г20 САД и Русија разговарали у Анкари, представљени у лику директора ЦИА Вилијама Бернса и директора спољне обавештајне службе Русије Сергеја Наришкина.
Нико не зна о чему се преговарало. Прекид ватре је тек један од низа могућих сценарија. Без обзира и на то, усијана реторика која долази и из НАТО-а у Бриселу и из Кијева указује да ће ескалација превагнути над неком врстом помирења.
Гласноговорник Крeмља Дмитри Песков био је непоколебљив: de facto и de iure, Украјина не може и не жели да преговара. И зато ће се Специјална војна операција наставити.
НАТО увежбава нове снаге. Следећи могући циљеви су Запорошка нуклеарна централа и лева обала Дњепра – или чак и још јачи притисак на северу Луганска. Са своје стране, руски војни канали предност дају могућој зимској офанзиви ка Николајеву, свега 30 километара удаљеном од руских положаја.
Озбиљни руски војни аналитичари знају оно што је извесно познато и војним аналитичарима Пентагона: Русија је на украјинско бојиште изашла тек са делићем свог војног потенцијала. Тамо се налази тек неколицина војника регуларне војске Русије – већином припадници спецназа (специјалних снага). Борба је углавном препуштена припадницима милиција из Доњецке и Луганске народне републике, командосима Вагнера, Кадировљевим Чеченима и добровољцима.
Изненадна заинтересованост Американаца за разговоре и Макроново и Шолцово обраћање Лаврову указују на саму срж ствари: ЕУ и УК можда неће бити у стању да без Гаспрома преживе наредну зиму, 2023/2024.
Међународна агенција за енергетику (ИЕА) израчунала је да ће до тада недостајати око 30 милијарди кубних метара, под „идеалним“ условима – блага зима, Кина и даље у локдауну (због короне – прим. прев), знатно нижа потрошња гаса у Европи, а производња чак и повећана (ваљда у Норвешкој?).
Модел ИЕА подразумева два до три таласа повећања цена гаса током наредних 12 месеци. Буџети су у ЕУ земљама већ су у црвеном, са знаком за узбуну – услед компензовања губитака изазваних текућим енергетским самоубиством. До краја 2023. тај минус могао би догурати до хиљаду милијарди евра.
Било какав додатни, непредвиђени трошак током 2023. значиће потпуни слом економије ЕУ: затварање индустријских постројења, евро у слободном паду, раст инфлације, пораст државних дугова.
Подразумева се да би домино дама Урсула фон дер Лајен, која предводи Европску комисију, у интересу држава ЕУ требало да на ту тему разговара са глобалним играчима присутним на Балију. Уместо тога наставила је по свом – с демонизацијом Русије. Нема ту никакве нискале – само накинђурена когнитивна дисонанца.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
