Пепе Ескобар: Увлачење Натостана у руску машину за млевење
Извор: Кредл
Брза победа за Русију неће бити победа, јер би НАТО наставио да постоји. Не, Русија баш зато ритам својих будућих корака мора подесити тако да и сам НАТО буде увучен у њену машину за млевење меса
У свом непрестаном јефтином парадирању западни војни аналитичари тренутно „процењују“ да ће прва мета предстојеће заједничке белоруско-руске офанзиве на „404 црну рупу“ раније познату као Украјина бити Лавов, Луц, Ривна, Житомир, а и Кијев је – зашто да не – ту убачен као циљ још једног правца напредовања.
Руски врховни штаб пажљиво прати све сличне медијске активности ових „аналитичара”, па ће можда и сам послушаti њихове савете.
А праву панику изазвала је објава Министарства одбране да су Снаге стратешке одбране у за то припремљене силосе управо убациле два „РС24 Јарс“ интерконтинентална балистичка пројектила. Што је послужило као сигнал за цику, вриску и ужасавање типа „Русија припремила нуклеарне пројектиле у стању да ударе по дубини САД територије“.
Но, неке се ствари никад не мењају. Једна од њих је НАТО као измишљотина колективне Западне дубоко поремећене маште. И ако икада дође до „стани-пани“, што прижељкују штраусовско-неоконски салонски ратници – Русија би комотно могла да победи и НАТО, ако је од њега још ишта остало.
А за то би, подразумева се, било потребна и масовна руска мобилизација. Како сад ствари стоје, Русија је једно време могла деловати као слаба, јер су ангажовали једва 100.000 војника против можда и читавог милиона украјинских. Као да се Москви и није допала идеја да би уопште могла да „однесе победу” – што је можда и био случај на неки чудан начин.
Чак ни данас Москва није мобилисала довољно војника за окупацију Украјине – што је макар теоретски неопходно да би се комплетно „денацификовао“ рекет који влада из Кијева. Тај оперативни концепт је додуше „само теоретски”. Москва у ствари ужурбано покушава да представи сасвим нову теорију – без освртања на чињеницу да неколицина занесених појединаца већ увелико протура идеју да ће Путина ускоро заменити Александар Бортњиков из ФСБ-а.
„Од непријатеље неће остати ништа“
Са дијапазоном својих хиперсоничних пројектила Русија би могла срушити све НАТО мостове, луке, аеродроме, као и све електричне централе, складишта горива и гаса, све инсталације за природни гас у Ротердаму, за свега неколико часова. Сва опрема за производњу енергије широм Натостана била би уништена. Европа би била потпуно одсечена од свих природних ресурса. Збланута и забезекнута Империја не би била у стању да своје јединице ни покрене, а камоли пребаци у Европу.
Без обзира на све то, с провокацијама се не посустаје. За недавни напад украјинских дронова Ту-141 на авиобазу Енгелс-2 Москва је одговорним означила Кијев – који је, сасвим предвидљиво, порекао било какву одговорност. Оно што је у свему томе битно је да је Москва послала стратешку поруку Америци и НАТО, у смислу да Путин већ размишља о пре или касније сасвим могућој потреби да за један степен подигне ниво озбиљности свог одговора на дотурање наоружања Кијеву, које би било употребљено за ударе по дубини на осетљиве територије Руске Федерације.
И тренутно важећа руска доктрина Москви дозвољава да њен одговор буде у виду нуклеарног удара, будући да је авиобаза Енгелс-2 дом авионима за транспорт нуклеарних бојевих глава као стратешког оружја првог реда.
Тим дроновима су се послужили агенти убачени дубоко у унутрашњост руске територије. Да су били са пореклом изван Русије и да су их Руси доживели и интерпретирали као удар на своје нуклеарне пројектиле, могли су комотно да послуже и као окидач за лансирање на стотине руских нуклеарних пројектила ка Натостану.
Путин је све ово и сам врло јасно нагласио на самиту Евроазијског економског форума у Бишкеку, у Киргизији:
„Уверавам вас: пошто наш систем за рано узбуњивање прими сигнал за напад неким пројектилом, на стотине наших пројектила ће се одмах наћи у ваздуху (…) Њих ће потом бити немогуће зауставити (…) Од непријатеља онда неће остати ништа, јер је немогуће пресрести стотине пројектила истовремено. То је, подразумева се, наше средство за одвраћање, и то врло озбиљно.“
Наравно, не довољно озбиљно и за у глупост огрезлу штраусовско-неоконску банду која води америчку спољну „политику“.
Није зато никакво чудо да су поуздани руски обавештајни извори констатовали да је пројектил којим је погођена авиобаза Енгелс-2 био лансиран локално, премда је режим у Кијеву све предузео да их убеди да је било другачије.
Тиме се читава та шарада преобразила у дадаистичку фарсу – са збланутом и збуњеном Империјом и даље везаном с манијаком у Кијеву који је и даље мисли да је украјински С-300 који је пао у Пољску стигао из Русије. Што читавом свету, не само Вашингтону, указује да је и сам постао талац „Личности године“, манијака који – буквално – и даље има моћ довољну да целом свету наметне нуклеарни рат.
Црвени Наполеон
У међувремену, Русија на терену припрема своју дубоку оперативну стратегију, и то навелико. На неколико тачака дуж широке линије фронта нападају тамо где је највероватније да ће успети да извуку јадне украјинске резервисте из склоништа на другој линији одбране. А кад отуда изађу и упуте се брисаним простором и блатњавим тереном да помогну својима на првој линији, читави батаљони бивају масакрирани.
Руси скоро па никад не залазе на трећу линију фронта – тамо где се обично налазе командне и контролне структуре непријатеља. Игра коју играју је рат исцрпљивањем, из уџбеника легендарног „Црвеног Наполеона“, маршала Михаила Тухачевског.
Русија настоји да сачува своје војнике и официре, али и опрему. Читава та стратегија чудесно успева по тешком терену по којем се на блатњавим путевима возила редовно заглављују. Та увек изнова, из дана у дан, месецима понављана тактика довела је до (најмање) 400.000 украјинских жртава. Може се рећи да је управо то истинско оваплоћење рата исцрпљивањем.
Историчари ће рећи да читав тај сценарио подсећа на битку код Аженкура – у којој је талас за таласом француских витезова (данас њихову улогу играју Украјинци и пољски и НАТО плаћеници) трчао по блату узбрдо према енглеским стрелцима и витезовима на коњима који су мирно стајали и пуштали их да приђу да би их онда десетковали по дубини њихових линија.
Разлика је, наравно, у томе што Руси ову тактику рата исцрпљивањем користе већ неких шест месеци, док је битка код Аженкура била битка која није трајала дуже од једног дана. До тренутка када ће ова кланица коначно бити обустављена, читава генерација Украјинаца и Пољака ће се преставити свом Творцу.
Мит колективног Запада о украјинској „победи“ над Русима у рату исцрпљивањем није чак ни заблуда. То је бедан, кобан виц. Једино решење било би да се одмах седне за преговарачки сто, пре него што чекић (предстојећа руска офанзива) удари о наковањ (већ успостављену линију фронта).
Но НАТО, подразумева се, како то глупави Столтенберг понавља свету, не преговара.
Што је на неки начин чак и благослов, пошто би НАТО на крају и сам могао завршити разбијен у парампарчад, и потпуно понижен на терену упркос детаљно разрађеним ратнохушкачким плановима.
Андреј Мартјанов je непревазиђен по праћењу и раскринкавању потпуне економске, моралне, интелектуалне – и пре свега војне – деградације колективног Запада, огрезлог у лажима, са бедним пропагандним подвалама и надасве „запањујућом некомпетентношћу најширег могућег спектра“.
Све се то догађа док се Русија припрема „за још један ,поразʻ, какав би био враћање читавог Донбаса, а потом …. ко зна шта. Брза победа за Русију неће бити победа, јер би НАТО наставио да постоји. Не, Русија баш зато ритам својих будућих корака мора подесити тако да и сам НАТО буде увучен у њену машину за млевење.“
Негде у дубинама сопственог приватног пантеона Атина, богиња геополитике, сигурно искрено ужива у овој представи. Или је доживела реинкарнацију, у лику Марије Захарове.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
