Пепе Ескобар: Струјни рат

Кроз сећање одјекује бат корака које не откорачасмо
низ ходник ка вратима која не отворисмо,
а која би нас у ружичњак увела.
Тако и моје речи ходницима твог ума одјекују.
Но, чему служи све то узнемиравање прашине
пале по здели пуној листова ружа,
не знам.

Т. С. Елиот, стих из поеме Изгорели Нортон (Burnt Norton), прве од четири из књиге „Четири квартета“ из 1945.

Размислите на тренутак о оном пољском сељаку који је усликао остатке пројектила за који се касније показало да потиче од украјинског С-300. Дакле, један је пољски сељак, чији кораци и даље одјекују ходницима нашег колективног сећања, можда спасао свет од Трећег светског рата – који је могао да се распламса због баналне завере смућкане у главама англоамеричких „обавештајних мудраца“.

Део те баналности био је и смешан покуша да се заметну трагови: да су Украјинци гађали руске пројектиле који су долазили из правца из ког никако нису могли долетети – Пољске. Потом је амерички министар одбране, посредник у трговини оружјем Лојд „Рејтеон“ Остин, свеједно оптужио Русију, јер је његов кијевски вазал пуцао на руске пројектиле који није ни требало да буду у ваздуху (а нису ни били).

Назовимо то покушајем Пентагона да отворену лаж уздигнe на ниво офуцане уметности.

Сврха англоамеричке подвале била је креирање „светске кризе” за коју би била оптужена Русија. Овај пут је раскринкана. Што никако не значи да уобичајени осумњичени неће покушати поново. И то ускоро.

Главни разлог је паника. Обавештајне службе колективног Запада јасно виде да Москва коначно мобилише војску – и спрема се да је на терену распореди већ следећег месеца – док у међувремену разваљује украјинску електроенергетску инфраструктуру попут својеврсне и ситуацији примерене кинеске тортуре.

Фебруарски дани – када је свега 100.000 војника и њима придружене милиције ДНР и ЛНР, командоси Вагнер групе и Кадировљеви Чечени послато да сами изврше све постављене им тешке задатке – oдавно су иза нас. Све у свему, Руси из Русије и рускојезични Украјинци суочили су се са хордама украјинске војске којих је можда било и читав милион. А оно што је у свему томе било „чуду равно“ јесте да су се Руси показали сасвим добро.

Сваком војном аналитичару је врло добро познато елементарно правило да сила која напада треба да буде барем три пута бројнија од оне која се брани. Руска војска је на старту СВО имала само делић тога. Руске оружане снаге по неким проценама имају стајаћу војску која броји 1,3 милиона војника. Извесно је да су од тог броја лако могли издвојити још неколико десетина хиљада. Али нису. Политичком одлуком.

Но, СВО је завршена: сад смо на пољу КТО, Контратерористичке операције. Низ терористичких акција – уништавање Северног тока, напади на Кримски мост и Црноморску флоту – коначно је указало на неопходност да се наступа и изван оквира обичне „војне операције”.

И тако смо уведени у Струјни рат.

Утирање пута ка демилитаризацији

Струјни рат у суштини је тактика – да би довео до евентуалног наметања руских услова за постизање могућег примирја (којe данас не желе ни англоамеричке обавештајне службе ни њихов вазал НАТО).

Чак и када би до тог примирја дошло, а о њему се нагађа већ неколико недеља, њим рат не би био окончан. Зато што су дубљи, прећутни руски услови – крај ширења НАТО и „недељивост безбедности” – прошлог децембра јасно изложени Вашингтону и од Бриселу, у потпуности одбачени.

Пошто се, концептуално, од тад није променило, узимајући у обзир и западно наоружавање Украјине које је достигло помахнитале размере, Путиновој Ставки (СТАВКА – скраћеница за Штаб врховног командовања армијом и у Руској империји и у Совјетском Савезу – прим. прев.) није остало друго до да прошири почетни мандат СВО, који је и даље денацификација и демилитаризација, само што су сад њим обухваћени и Кијев и Лавов.

И зато је започета актуелна кампања деелектрификације – која иде знатно даље од источне обале Дњепра, и дуж Црноморске обале према Одеси.

То нас доводи до кључног проблема – дубине домашаја Струјног рата по ширини и дубини, у смислу успостављања оног што би постала демилитаризова зона (ДМЗ), комплетирана и појасом ничије земље, западно од Дњепра којa би требало да руским областима обезбеди заштиту од НАТО артиљерије, химарса и ракетних напада.

Колико би та зона требало да буде дубока? Сто километара? Није довољно. Боље триста – будући да је Кијев већ захтевао да му се допреми артиљерија тог домета.

Кључно је да се још током јула о том интензивно разговарало у Москви на највишим нивоима Ставке.

У опширном интервјуу из јула, министар спољних послова Сергеј Лавров пустио је – дипломатски – мачка из вреће:

„Тај се процес наставља, доследно и упорно. И настављаће се све док Запад у свом немоћном бесу, очајнички покушавајући да погорша ситуацију колико год може, наставља да Украјину засипа оружјима све већег и већег домета. Узмите као пример химарсе. Министар одбране (Украјине) Алексеј Резњиков хвали се да су већ добили муницију домета триста километара. То значи померање и наших географских циљева. Не можемо да дозволимо да део Украјине под Владимиром Зеленским, или било ким другим ко га буде заменио, контролише оружје које представља директну опасност по нашу територију или републике које су прогласиле независност и које хоће да саме одлучују о својој будућности.“

Импликације су очигледне.

Колико год да Вашингтон и НАТО све више „очајнички покушавају да погоршају ситуацију колико год могу” (а то је њихов План А, док План Б ни не постоји), Американци ову Нову велику игру геоекономски додатно појачавају: њихов очај нову примену налази у покушајима да под своју контролу ставе све енергетске коридоре и цене енергената.

Русија на све то остаје сталожена – настављајући да улаже у Гасоводистан у правцу Азије, ојачавајући Међународни транспортни коридор север-југ у ком су јој кључни партнери Индија и Иран, и одређујући цену енергената договорима у оквиру ОПЕК+.

Рај за олигархе пљачкаше

Штраусовци-неоконзервативци и неолиберали-конзервативци, који су увелико прожели све англоамеричке обавештајно-безбедносне апарате – de facto наоружане вирусе – неће посустати. Они себи просто више не могу да допусте да изгубе још један НАТО рат – поготово против „егзистенцијалне претње“, Русије.

Док вести из Украјине прете да са надоласком генерала Зиме постану још тмурније, утеха се може наћи макар у сфери културе. Превара звана Зелена транзиција зачињена еугенистичким етосом Силицијумске долине и даље је прилог који се служи уз главно јело: „Велики наратив” из Давоса, некадашњи „Велики ресет“, који је још једном промолио своју ружну главу, овог пута на скупу Г20 на Балију.

Што значи да је све и даље супер, бар што се пројекта уништења Европе тиче. Деиндустријализујте се и будите хепи; заиграјте плес „дугиних боја“ уз сваку воук мелодију с разгласа; и смрзавајте се или се грејте на дрва док на олтару европских вредности благосиљате „обновљиве“ изворе енергије.

Кратак осврт са циљем давања контекста данашњем тренутку никад није на одмет.

Украјина је била део Русије скоро четири столећа. Саму идеју њене независности измислили су Аустријанци током Првог светског рата с циљем подривања руске војске – до чега је и дошло. Данашња „независност” покренута је зато да би локалним троцкистичким олигарсима било омогућено да пљачкају народ, док је влада наклоњена Русији припремала потезе којима би тој олигархији стала украј.

Државни удар у Кијеву 2014. у суштини је припремио Збиг Велика шаховска табла Бжежински с намером да се Русију увуче у нови герилски рат – попут оног у Авганистану – да би одмах потом нафтне хацијенде у Персијском заливу добиле налог да оборе цене сирове нафте. Москва је морала заштитити русофоно становништво на Криму и у Донбасу – што је довело до нових и још жешћих западних санкција. Све то било је само припрема.

Што значи да је све и даље супер, бар што се пројекта уништења Европе тиче. Деиндустријализујте се и будите хепи; заиграјте плес „дугиних боја“ уз сваку воук мелодију с разгласа; и смрзавајте се или се грејте на дрва док на олтару европских вредности благосиљате „обновљиве“ изворе енергије.

Кратак осврт са циљем давања контекста данашњем тренутку никад није на одмет.

Украјина је била део Русије скоро четири столећа. Саму идеју њене независности измислили су Аустријанци током Првог светског рата с циљем подривања руске војске – до чега је и дошло. Данашња „независност” покренута је зато да би локалним троцкистичким олигарсима било омогућено да пљачкају народ, док је влада наклоњена Русији припремала потезе којима би тој олигархији стала украј.

Државни удар у Кијеву 2014. у суштини је припремио Збиг Велика шаховска табла Бжежински с намером да се Русију увуче у нови герилски рат – попут оног у Авганистану – да би одмах потом нафтне хацијенде у Персијском заливу добиле налог да оборе цене сирове нафте. Москва је морала заштитити русофоно становништво на Криму и у Донбасу – што је довело до нових и још жешћих западних санкција. Све то било је само припрема.

Москва је осам година одбијала да пошаље војску макар само у Донбас источно од Дњепра (што је историјски одувек био део Мајчице Русије). Разлог томе је била намера да се не изазове још један партизански рат. Остатак Украјине су у међувремену наставили да пљачкају олигарси иза којих је стајао Запад, потонувши тако у финансијску црну рупу.

Колективни Запад намерно је изабрао да ту црну рупу не финансира. Највећи део од ММФ добијених финансијских инјекција олигарси су једноставно опљачкали, а плен потом изнели из земље. Ти олигарси пљачкаши су све то, подразумева се, извели под пуном „заштитом“ уобичајених осумњичених.

Битно је увек имати на уму да је између 1991. и 1999. износ средстава раван укупном богатству свих домаћинстава данашње Русије покраден и пребачен у иностранство, углавном у Лондон. Сада исти ти уобичајени осумњичени покушавају да Русију униште санкцијама, јер је „нови Хитлер“ Путин онемогућио наставак пљачке.

Разлика је што више не делује њихов план да Украјину користе као пијуна у својој игри.

Оно што се до сад одигравало на терену су били само појединачни окршаји, уз ту и тамо тек по коју праву битку. Но, како Москва увелико довлачи нове јединице за зимску офанзиву, украјинска војска би ускоро могла бити потпуно разбијена.

Русија досад није деловала лоше – узимајући у обзир делотворност њихове машине за млевење, тј. артиљеријских удара против утврђених украјинских положаја, и недавна планска повлачења или позициони рат, ради смањивања броја сопствених жртава, уз истовремено разарање ионако све слабије украјинске ватрене моћи.

Колективни Запад је уверен да и даље у рукама држи адут посредничког ратовања преко Украјине. Русија се пак клади на реалност, са економским адутима у виду хране, енергије, ресурса, безбедности ресурса и стабилне економије.

У међувремену, као да после енергетског самоубиства Европу не чека суочавање са пирамидом разноразних недаћа, на врата ће им извесно закуцати бар 15 милиона очајних Украјинаца у бекству из села и градова остављених без струје.

Железничка станица у – привремено окупираном – Херсону врло је жив пример: људи непрестано долазе да се угреју и напуне батерије телефона. У граду нема струје, грејања ни воде.

Тренутна руска тактика је сушта супротност Наполеоновој војној теорији концентрисања снага. Управо је зато на страни Русије већ акумулирана огромна предност док, што би рекао Елиот, „узнемирава прашину палу по посуди пуној листова ружа“.

И наравно, „још ништа нисмо ни почели“.

С енглеског: Стеван Бабић