ПЕПЕ ЕСКОБАР: Пут према Великој Евроазији

Како се на дебатном скупу Астанског клуба и ове године афирмисала идеја Велике Евроазије, и шта она тачно подразумева?

Астана клуб је један од најважнијих годишњих „састанака“ на простору Евроазије, поред форума Боао у Кини и Валдајског дебатног форума у Русији. Кина, Русија и Казахстан заједнички предводе евроазијске интеграције. Стога не чуди што је пети састанак Астанског клуба морао да се фокусира на Велику Евроазију, што је синоним за „нову архитектуру глобалне сарадње.“

Астански клуб окупља задивљујући спој истакнутих људи из свих делова Евроазије са једне, и Европљана и Американаца са друге стране. Заступљени су практично сви релевантни фактори геополитичког спектра. Панели су веома добро организовани (био сам модератор два панела). Расправе су искрене, а манипулативне фразе непожељне. Следе обриси онога о чему се расправљало у Нурсултану, под кровом спектакуларне плитке куполе коју је дизајнирао Норман Фостер.

ВЕЛИКИ СТАБИЛИЗАТОР
Владимир Јакунин, председавајући московског Истражног института за дијалог цивилизација, уверен је да је Кина „спремна да Евроазију припреми за будућност“, премда „ништа не указује да ће Запад на то одговорити позитивно“. Јакунин сматра да су за Кину иницијативе попут „Новог пута свиле“ и „Појаса и пута“ „основа за међуцивилизацијски дијалог“, док Русија наставља да се поново афирмише као глобална сила.

Ванг Хујао, сарадник Центра за Кину и глобализацију и саветник државног секретара Кине, види Кину као „највећег стабилизатора“ у међународним односима и трговини, и као „највећи механизам за просперитет“, што је још једном демонстрирано на последњем Шангајском сајму.

Високи дипломата из Пакистана Ифтехар Чодари, који тренутно ради на Институту за студије јужне Азије при Националном универзитету у Сингапуру, тврди да „либерални светски поредак није универзалан“; сада се све своди на „либерални капитализам против Кине“. Са друге стране Хујаоа то не брине: он наглашава да Кина „3Д Евроазију“ већ види као нову преговарачку платформу.

Хујао истиче да се „погрешна методологија“ користи као „стабилизатор светске економије“. Наглашава и улогу Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру и посебно иницијативе Појас и пут као „новог подстицаја за развој света у наредним деценијама“ који ће се темељити на „кинеској култури, традицији и вредностима“, као и хибридној економији која се не ослања искључиво на државна предузећа. Инсистира да је Појас и пут „стварни међународни развојни план“, а „унилатерализам” види као велику опасност. Да ли историја има само један облик?

Џејкоб Френкел, председавајући Џеј-Пи Морган интернешнел (JP Morgan International), за разлику од многих банкара звучао је трезвено и дидактично, цитирајући кинеску пословицу: „Мед је сладак, али пчела боде.“ Наглашава да је избор речи важан: „Када користите реч ‘рат’ у трговини, постоје последице“, нарочито када имате „милионе бродова“ који плове „истим океаном.“

Ванг даје подршку Френкелу истичући какве ће последице по земље Трећег света имати трговински рат Америке и Кине. Френкел таксе види као „погрешан инструмент“ и наглашава да пословни свет „не верује у моделе ММФ-а“. Борис Тадић, бивши председник Србије, говорио је о томе како „арогантне велике силе игноришу мале државе.“

Невероватни Ли Веј, вешти преговарач и председник Развојног истраживачког центра којим руководи председавајући Државног већа, наглашава да услед озбиљних „антиглобалистичких тенденција“ постоји потреба за „новим принципима суживота.“ Кина и САД би требало да „престану да размењују ударце; до сада је одржано 13 састанака на којима се дискутовало о трговниском рату.“ У првој фази дијалога, каже Ли, неопходно је да Си и Трамп потпишу меморандум о разумевању.

Реагујући на могућност потписивања протокола између Кине и САД, Јакунин поново истиче свој главни закључак: „САД нису спремне да гледају како се Кина трансформише у велику силу.“  Прибрани ли напомиње да је Си Ђинпинг 2013. године покренуо пројекат Појас и пут баш у Казахстану, на оближњем Универзитету Назарбајев. Уверен је да иницијатива има могућност да „у потпуности одговори на све изазове садашњег историјског тренутка.“

ОД ЛУДОСТИ ДО ТУГЕ
Тери Тод Ларсен, бивши заменик Генералног секретара УН и председник Међународног мировног института, жали се да слабљењем мултилатералног система и без мултилатералне организације која би обухватала Блиски исток и северну Африку, не постоји скуп који би могао да обједини Арапе, Иран, Израел и Турску. Највише наде полаже се у Казахстан, а већ су учињени неки преседани по том питању, будући да је Нурсултан био домаћин Астанског процеса за Сирију.

На пољу нуклеарног наоружања, Јакунин напомиње како државе које су потписале Споразум о неширењу нуклеарног наоружања сада очекују „званичну потврду да неће бити угрожене“. „Недостатак поверења“ види као највећу претњу овом споразуму: „Пет сталних чланица СБ УН, које су уједно и потписнице тог споразума, нису испуниле своја обећања.“

Легендарни Мохамед ел Барадеј, бивши генерални директор Међународне агенције за атомску енергију и добитник Нобелове награде за мир 2005. године, истакао је оштар контраст у погледу будућности: или ће бити „максималног притиска, смена режима и санкција“ или „дијалога, једнакости, сарадње и поштовања“. Он наглашава да „међународне институције не могу изаћи на крај са данашњим светским изазовима – они су потпуно изван њихове моћи.“ А највећи проблем о којем сви избегавају дискусију је, наравно, нуклеарно наоружање: „Утисак је да се вртимо у месту.“

Ел Барадеј одбацује идеју нуклеарног клуба као добар модел: „Које је логичко и морално оправдање? Ово је неодржив режим.“ Што се тиче нуклеарног разоружавања, државе са нуклеарним оружјем су те које морају започети ново доба. За сада преостаје да се спасу остаци договора о контроли нуклеарног наоружања. Прешли смо из стања лудости у стање жалости, односно у гарантовано самоуништење.“ (У питању је игра речи: реч MAD на енглеском значи лудило, а користила се као хладноратовски акроним за синтагму „гарантовано међусобно уништење”; док се реч SAD преводи као тужан/но, при чему аутор напомиње да се може тумачити и као акроним за синтагму „гарантовано самоуништење“; прим. НС).

Дан Смит, директор Међународног института за истраживање мира у Стокхолму, уводи у причу смртоносне аутономне системе наоружања, као што су роботи са врло високим степеном аутономије. Али ови ентитети не могу спречити, на пример, сајбер нападе, који „могу бити контрапродуктивни и аутодеструктивни, јер за собом повлаче контра напад.“

ГЛОБАЛНО САВЕЗНИШТВО
Неоспорна звезда дана на састанку Астанског клуба је први председник Казахстана, Назарбајев. Међу искусним дипломатама и аналитичарима постоји слагање да би, када буде писана историја Велике Евроазије, Назербајев могао бити на насловној страни. Глобални потреси можда тренутно не иду у прилог стварању Евроазијске економске уније, али – као што Руси наглашавају – она ће сасвим сигурно преживети санкције и трговински рат, а визија света у 2025. години нуди примамљив призор отвореног тржишта за трговину гасом и услугама. ЕУ и ЕАЕУ имају економије које се узајамно допуњују, а Русија ту може играти главну улогу.

Назарбајев цитира извиканог теоретичара Франсиса Фукујаму како би нагласио да је било потребно „само три деценије” да се покаже како се „његова визија није материјализовала.“ Истиче спремност да „критички преиспита“ евроазијски модел безбедности, који сада комбинује Европу и Азију, с чиме се слаже и већина стручњака који су припремили детаљан извештај на тему водећих 10 ризика по Евроазију у 2020. години.

Назарбајев има мапу пута која би требало да донесе мир у свету у 21. веку, садржану у манифесту који је представио у УН. Она подразумева глобални савез лидера који се залажу за одбацивање нуклеарног наоружања, као и самите посвећене нуклеарној безбедности. Он може тако говорити са „моралним правом“ човека који је ставио тачку на један од већих светских нуклеарних арсенала – казахстански.

Оно што је кључно не само за Назарбајева, већ и за Сија и Путина, је следеће: Иницијатива појас и пут, Евроазијска економска унија, Европска унија, Шангајска организација за сарадњу, Асоцијација држава југоисточне Азије – све ове иницијативе и институције требало би да напредују пуном паром, заједно, стварајући више преговарачких платформи, са Великом Евроазијом као заједничким крајњим циљем. А има ли боље платформе да се та идеја концептуално унапреди од Астанског клуба?

 

Превео Лука Угрица

 

Извор ZeroHedge