Пепе Ескобар: Превезивање Евроазије – шеф руске Службе безбедности Патрушев у Техерану

Састанак двојице евроазијских шефова Служби безбедности представља следећи корак на рашчишћавању и уклањању огромне и тешке оставштине Запада у Азији

Два мушкарца у дружењу у угодној соби у Техерану, стоје испред занимљиве и збуњујуће нове мапе света на зиду иза њих.

Шта је ту занимљиво и ново? Пуно тога. Ова два евроазијска безбедносна гиганта су ни мање ни више него (неуобичајено опуштен) секретар руског Савета безбедности Николај Патрушев и Али Шамкани, секретар иранског Врховног савета националне безбедности.

А зашто су они толико опуштени? Зато што изгледи за будући развој главне теме о којој разговарају – стратешког партнерства Русија-Иран – не би могли да буду више ни добри ни више узбудљиви.

Био је то веома озбиљан пословни сусрет: званична посета на позив Шамканија.

Патрушев је Техеран посетио истог дана у којем је руски Министар одбране, Сергеј Шојгу – на препоруку генерала Сергеја Суровикина, врховног команданта Специјалне војне операције – наредио повлачење руских јединица из Херсона.

Патрушев је за то знао данима раније – па није имао никакав проблем да седне у авион и постара се да се посао у Техерану успешно заврши. На крају крајева, драма око Херсона је ионако била тек једна од тема преговора о Украјини које је Патрушев кроз више претходних недеља водио са америчким саветником за националну безбедност, Џејком Саливаном, а са Саудијском Арабијом као могућим посредником.

Осим о Украјини, два секретара су разговарала и о „информационој безбедности, али и о мерама против мешања страних специјалних служби у унутрашње послове обеју земаља”, како је о томе известила руска новинска агенција ТАСС.

И једна и друга земља су, што је увелико познато, нарочита мета западњачког информационог рата и саботажа, где је Иран тренутно под ударом једне од њих – кампање дестабилизације без икаквих устезања или ограничења, а уз јаку подршку из иностранства.

Патрушева је у службену посету примио и ирански председник Ебрахим Раиси, који је одмах прешао на ствар: „Сарадња независних држава је најјачи могући одговор на политику санкција и дестабилизације Америке и њених савезника.”

Патрушев је са своје стране уверио Раисија да су, што се Руске Федерације тиче, стратешки односи са Ираном од суштинске важности за руску националну безбедност.

Дакле, то све је пуно даље одмакло од Геранијум-2 дронова камиказа – руских рођака иранских Шахед-136 дронова – који већ увелико сеју ужас по бојиштима широм Украјине. А што је узгред изазвало и непосредан Шамканијев коментар: „Иран поздравља мирољубиво разрешење за Украјину и подржаће мировни уговор заснован на дијалогу између Москве и Кијева.”

Подразумева се да су Патрушев и Шамкани разговарали о безбедносним проблемима, али и о већ пословичној „сарадњи у међународној арени”. Оно што је око тога најважније јесте чињеница да су у руску делегацију били укључени и званичници из неколико кључних привредних агенција.

О томе процурелих информација није било, али већ и само то довољно говори да озбиљна привредна повезаност остаје у самој сржи стратешког партнерства између ове две нације које су највише погођене санкцијама у читавој Евроазији.

Кључ тих разговора представљала је иранска усредсређеност на ширење билатералне трговине у националним валутама – рубљама и ријалима. А случајно је баш то централна тенденција и ШОС-а, Шангајске организације за сарадњу, и БРИКС-а, а усмерена ка остваривању мултиполарности. Иран је сада већ пуноправни члан ШОС-а – као једина западноазијска земља учлањена у овог азијског стратешког џина, а намерава да се учлани и у БРИКС+.

Хaјде да се бавимо трампом, па ћемо мало и да путујемо

Састанак Патрушев-Шамкани се догодио пре најављеног иранског потписивања енергетског уговора са Гаспромом. Потписивање је за следећи месец најавио ирански заменик министра иностраних послова, Махди Сафари, а вредност уговора је огромна – 40 милијарди долара.

Национална нафтна компанија Ирана (National Iranian Oil Company – NIOC) је већ закључила сопствени почетни уговор вредан 6,5 милијарди долара. А све се то врти око будућег развоја двају гасних складишта и шест гасних поља, трампе природног гаса и нафтних производа, пројеката за течни природни гас (ТПГ) и изградње нових гасовода.

Прошлог месеца је заменик руског премијера Александар Новак најавио размену 5 милиона тона нафте и 10 милијарди кубних метара гаса, која би требало да буде обављена пре краја 2022. А потврдио је и да ће „обим руских инвестиција у иранска нафтна поља такође бити повећан”.

Нормално је сасвим што су бартер аранжмани идеални и за Москву и за Техеран, све у покушају да заједно заобиђу дугорочне санкције и проблеме око платног промета – све оно што је повезано са западним финансијским системом. Поврх свега тога, Русија и Иран су и даље у стању да инвестирају и у директне трговинске ланце који сви воде преко Каспијског мора.

На Конференцији о мерама интеракције и изградње поверења у Азији, недавно одржаној у Астани, Азербејџан, (Conference of Interaction and Confidence-Building Measures in Asia, CICA), Раиси је снажно сугерисао да би „успешна нова Азија“ нужно морала сама да развије ендогене, самоникле моделе који би онда важили за све независне државе.

Као члан ШОС-а са врло важном улогом, бок уз бок са Русијом и Индијом, и у међународном транспортном коридору Север–Југ (International North-South Transportation Corridor – INSTC), Раиси је позиционирао Иран на место кључног вектора мултилатерализма.

Откад је Техеран укључен у ШОС, сарадња и са Русијом и са Кином, сасвим предвидиво, добила је турбо погон. Посета Патрушева је интегрални део тог процеса. Техеран иза себе оставља деценије иранофобије и сваку могућу варијанту и подваријанту америчког „максималног притиска” – почев од санкција па све до небројених покушаја обојених револуција – да би се сада прикључио свугде где може, а широм Евроазије.

Иницијатива мост и пут (Нови пут свиле), ШОС, INSTC

Иран је кључни партнер Иницијативе мост и пут (Belt and Road Initiative – BRI), грандиозног кинеског инфраструктурног пројекта који треба да повеже Европу и Азију путевима, морем и железницом. Паралелно с тим, развија се и од Русије предвођен мултимодални INSTC коридор који је нужно потребан да би се унапредила трговина између Индијског потконтинента и Централне Азије – а истовремено учврстило и присуство Русије на Јужнокавкаском простору и у регијама око Каспијског мора.

Иран и Индија су се обавезале да ће део иранске луке Чабахар да издвоје за коришћење централно-азијским државама, скупа са њој припадајућој ексклузивном економском зоном.

На недавно одржаном самиту ШОС-а у Самарканду, и Русија и Кина су се потрудиле да свима објасне – а нарочито колективном Западу – да ће Иран престати да буде сматран за парију, државу отпадника.

И зато не треба да нас чуди то што сад Иран улази у нову пословну еру са свим ШОС чланицама, а у знаку нарастајућег новог финансијског поретка који у највећем делу дизајнирају Русија, Кина и Индија. А што се стратешких партнерстава тиче, везе између Русије, Кине и Индије (председник Нарендра Моди их је назвао „несломљивим пријатељством“) јаке су колико и оне између Русије и Кине. А кад је у питању Русија, управо је то оно на шта и сам Иран данас циља.

Стратешки састанак Патрушев-Шамкани ће западну хистерију да баци у нове, до сада невиђене висине – делом и зато што се и њиме прецизно нациљаним ударцем у парампарчад разбијају и иранофобија и русофобија. Иран за Русију значи блиског савезника у неупоредиво стратешко преимућство у њеном кретању у правцу мултиполарности.

Иран и Евроазијска економска унија (Eurasian Economic Union – EAEU) већ увелико преговарају и Споразуму о слободној трговини (Free Trade Agreement – FTA), паралелно са онима који већ увелико функционишу у размени око руске нафте. Ослонац Запада на систем међубанкарских SWIFT порука тешко да има било каквог утицаја на Русију и Иран. Глобални Југ све то пажљиво проматра, а нарочито земље које су у суседству Ирана и за које је нафта роба којом тргују у америчким доларима.

Сваком на Западу са коефицијентом интелигенције вишим од собне температуре већ је постало сасвим јасно да је Заједнички свеобухватни акциони план (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA, или Ирански нуклеарни споразум) на крају постао небитан. Будућност Ирана је непосредно везана за успех БРИКС тројке – Русије, Кине и Индије. Иран би и сам ускоро могао да постане и нови БРИКС+ члан.

А има тога још. Иран данас већ увелико постаје пример за читав Персијски залив: погледајте само колико се одужио ред држава овог региона са аспирацијама да постану чланице ШОС-а. Трампов „Абрахамов споразум?” Шта то уопште беше? БРИКС, ШОС и БРИ иницијатива данас су једини путеви којим се западна Азија даље креће.

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић

Пепе Ескобар: Како Иран и Русија под санкцијама заједно успостављају нова правила

Партнери Иран и Русија већ корачају путем којим би да разбију финансијски стисак Запада, док Кина за њима ипак заостаје покушавајући да што дуже може одложи увођење америчких санкција

Први Евроазијски економски форум, одржан крајем априла 2022. у Бишкеку у Киргистану, требало би схватити као први миљоказ у успостављању параметара будуће геоекономске интеграције у срцу Евроазијског копна (heartlanda).

Сергеј Глазјев, руски министар задужен за интеграцију и макроекономију Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), ради на координацији покушаја да се, у сарадњи са Кином направи нови, алтернативни монетарно-финансијски систем – де факто пост-Бретон Вудс III.

По Глазјеву, форум је “разговарао о моделу новог глобалног споразума о успостављању такве валуте за поравнања која би била везана за корпу њихових националних валута и робе. Увођење оваквог валутног инструмента у Евроазију са собом ће неминовно довести и до колапса доларског система, а на крају ће поткопати и војну и политичку моћ САД у том простору. Постало је нужно да отпочну преговори о потписивању одговарајућег међународног споразума под окриљем ШСО-а.”

Глазјев је ову иницијативу детаљније описао као покушај да се обори западни глобални финансијски систем током ексклузивног интервјуа датог Кредлу (The Cradle) априла ове године.

Изузетно је важно разумети како то Глазјев труд ЕАЕУ повезује са нарастајућом геополитичком и геоекономском улогом Шангајске организације за сарадњу (ШСО), која за истим столом обједињује кључне евроазијске силе: Кину, Русију, Индију, Пакистан, Казахстан и Иран.

А то је директно увезано и са руским председником Владимиром Путином, који је на састанку Врховног већа Евроазијског економског савета подржао продужење привременог споразума о слободној трговини између ЕАЕУ и Ирана, најновијег (и јединог западноазијског) пуноправног члана ШСО-а. Путин је рекао да са тим треба и даље наставити, упркос “конфронтацији са читавим колективним Западом”.

Основана 2015. са пет пуноправних чланова – Русијом, Казахстаном, Киргистаном, Белорусијом и Јерменијом – ЕАЕУ представља тржиште са 184 милиона становника, са колективним БДП-ом од преко 5 трилиона (хиљада милијарди) америчких долара. Следећи корак са Ираном биће да се успостави потпуни Споразум о слободној трговини, могућно и пре краја ове године, како то тврди ирански помоћник министра за трговину, Алиреза Пејманпак. Египат, Индонезија и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) су такође кандидати за склапање будућих договора са ЕАЕУ-ом.

Иран, који је током више од четири деценије присиљен био да изналази увек нова креативна решења у својим покушајима да заобиђе пакет за пакетом империјалних санкција, могао би сада са Русијом да подели неколико концептуалних лекција из сопственог искуства. Бартер аранжмани су све више у моди. Према изјави иранског министра за трговину и индустрију, Резе Фатеми Амина, Техеран Москви нуди резервне делове и гасне турбине за њихове електране у замену за преко потребне цинк, алуминијум, олово и челик за своју металску и рударску индустрију.

А на видику је и велики број других бартера око широког спектра роба, о чему се разговарало током недавне посете Техерану заменика руског премијера, Александра Новака.

Други један ‘РИК’

Полако али сигурно, нови РИК (Русија-Иран-Кина) – као супротност старом РИК-у, оном из БРИКС-а (Русија-Индија-Кина) – покушава да све боље интегрише своје финансијске системе. Иран за Кину представља предмет стратешки важне националне безбедности, као испоручилац енергије и суштински битан партнер у оквирима Иницијативе појас и пут (BRI) у западној Азији.

Ствари између Русије и Кине међутим од овога стоје неупоредиво комплексније. Изузетно уплашене да случајно не изазову америчке санкције, кинеске банке се и даље уздржавају – најмање за сада– од увећавања обима својих пословања са руским банкама, што нас доводи до случаја са УнионПеј (UnionPay) системом.

Кинеска банка провајдер ових банковних картица – све популарнијих, нарочито широм Азије – одустала је од уласка у партнерски однос са Сбербанком и пре него што је ова највећа руска банка избачена из ЕУ-САД глобалне платформе за преношење банкарских порука SWIFT. УнионПеј је такође одустао од ранијих планова да са другим руским банкама издају УнионПеј картице повезане с руским системом за плаћања Мир, који сада сам профитира од изласка Визе и Мастеркарда са руског тржишта.

Види се из тога да кинеско врло пажљиво балансирање и даље и те како траје. Раније ове године се на Боао форуму у Азији председник Си Ђинпинг заклињао да ће се одупирати “безобзирном коришћењу једнострано уведених санкција”. Тако преко 80 процената кинеских компанија са већ устаљеним упориштем у Русији чини се да настављају „пословање као и до сада“ (business as usual).

Но, по питању практичних ствари ипак постоје и озбиљни проблеми. Банка Кине и Индустријска и комерцијална банка Кине (ICBC) увеле су одређене рестрикције у вези с финансирањем руских роба. Чак је и Азијска инфраструктурна инвестициона банка (AIIB) – апсолутно неопходна за све пројекте у вези са одрживим развојем, без обзира да ли они јесу или нису повезани са BRI – одлучила да почетком марта замрзне било какве позајмице Русији и Белорусији, не би ли (како тврде) “очувала“ сопствени “финансијски интегритет.”

На финансијском плану, опрезне кинеске банке са својим огромним експозитурама на Западу, као и увек балансирају са чињеницом да се скоро 80 процената глобалних прекограничних трансакција и даље одвија у доларима и у еврима, а свега два посто у јуанима. Тако за њих руско тржиште и нема баш неки нарочито велики приоритет.

Паралелно с тим, на руско-иранском фронту ствари су пуно динамичније. Они у највиши степен преноса убацују поравнавање својих међусобних измирења сопственим националним валутама, до “највишег могућег нивоа,” како је то нагласио помоћник премијера Александар Новак: “Разговарали смо са нашим централним банкама о ширењу и применама система за слање финансијских порука, а такође и о спајању руских Мир картица са иранским Шетаб платним картицама.”

Како ствари тренутно стоје Мир картице још увек нису прихваћене у Ирану, али то би ускоро требало да се промени – једнако као и у Турској, која ће од овог лета почети да прихвата плаћања Мир картицама од великог броја жељно очекиваних руских туриста. Оно што све ово практично значи јесте да ће Русија и Иран своје банке спојити у систем СПФС (Sistem for Transfer of Financial Messages) за размену финансијских порука, руски еквивалент SWIFT-а. А Кинези ће тада с пуном озбиљношћу да и сами покушају да се увере колико се таква промена догађа без застоја и даље развија.

Упоредите сада све што сте горе прочитали са изгледом да ускоро уопште ни не буде било каквог SWIFT-а, што је изјава која се у Давосу омакла Главном извршном директору Мастеркарда Михаелу Миебаху.

Миебах је учествовао на панелу о Дигиталним валутама Централних банака, на којем се разговарало о прекограничним плаћањима, кад је наговестио да SWIFT-а можда више ни неће бити, јер би врло скоро могао постати део превазиђених решења. О томе ни не треба да буде било какве сумње: Москва већ увелико баца погледе у правцу крипто и дигиталних валута, а и Пекинг је већ усмерен на успостављање дигиталног јуана којим би могли да заобиђу SWIFT и са њим повезан CHIPS (Clearing House Interbank Payment System).

Они под санкцијама сада се убрзано престројавају

Руско-ирански фронт је почео да се убрзано развија већ од јануара ове године, када је током посете Москви ирански председник Ебрахим Раиси предао Путину нацрт споразума о стрaтешкој сарадњи за наредних 20 година, заснован на “врло добрим искуствима сарадње Ирана и Русије у Сирији у борби прозив тероризма”, а проширујући то и на “економију, политику, културу, науку, технологију, одбрану и уопште војну сферу, као и на безбедност и питања у вези са свемиром”.

Раиси се тада и изричито захвалио Путину “што је омогућио улазак Техерана у ШСО”.

Ирански министар за нафту Џавад Оуји, на састанку са Новаком у Техерану, кренуо је право у центар мете: “Наше две земље су обе под строгим санкцијама, док ми имамо довољно потенцијала да их неутрализујемо кроз развој наших билатералних односа… Створили смо заједничке комитете за банкарство, енергију, транспорт, пољопривредна питања, а такође и оне везане за низ питања око отварања нуклеарних електричних централа.”

А то нас још једном враћа на наизглед вечиту „сапуницу“ са – у Бечу започетим – разговорима око Заједничког свеобухватног плана деловања (JCPOA), где је руски помоћник министра иностраних послова Сергеј Рјабков већ наговестио да је финални нацрт тог плана већ доведен до “високог нивоа спремности да буде усвојен. Остају још неки политички проблеми, који неће имати утицаја на финализацију његовог текста.”

Распршујући, већ пословичним спиновањем, исплетену маглу надвијену над америчком политичком мочваром, Рјабков је нагласио и следеће “у контексту наших интереса, укључујући ту и онај о мирољубивој нуклеарној сарадњи са Ираном, припремљени текст је сасвим задовољавајући… нема у њему ничег што би захтевало додатно ’фино подешавање’.” Тако да је изјава Американаца да је споразум „још увек изван домашаја“, додао је Рјабков, значило само да они тиме „објављују јавно резултате својих интерних разматрања”.

Из овога се јасно види да су у вези са JCPOA, Техеран и Москва одлично синхронизовани: „Тренутно смо на самој ивици – како би они рекли – и све би се могло врло брзо привести крају, само уколико буду донете и одређене политичке одлуке.”

Објашњавајући даље колико јесу синхронизовани, Техеран је чак предложио да и сам буде домаћин преговора Москве и Кијева о сукобу у Украјини – пратећи пример Турске. За сада је међутим, након неуспеха у Анкари сасвим јасно да доносиоци одлука у Вашингтону не желе било какве преговоре, већ уместо њих рат без краја и до последњег Украјинца.

Ирански министар иностраних послова Хосеин Амир-Абдолахијан и даље иде у корак са својим руским колегом Сергејeм Лавровом. У Давосу је изјавио да су драму у Украјини изазвали “САД и НАТО својим провокативним активностима… они су навели Кремљ да учини што је учинио.” А у суштини то је исто оно што и Пекинг сам већ увелико дискретно имплицира.

Све ово горе речено објашњава тек неке од покушаја и порођајних мука у вези са евроазијским интеграцијама, те око дугог и кривудавог пута који води ка ЕАЕУ-ШСО-овом новом монетарном систему. Но, прво треба да се деси оно што је и најважније: ишчекују се нове активности на плану обједињавања Мир и УнионПеј картица. А када та новост буде објављена, коцка у великој игри ће бити већ бачена.

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић