ПЕПЕ ЕСКОБАР: Почиње нова „Велика игра” у Евроазији

Незнани војник
Доручкује где се читају вести
И хране деца телевизије
Нерођени живе, живи умиру
Метак пролази кроз кацигу
И све је готово
За незнаног војника

Дорси, Незнани војник

На крају се „Сајгон-моменат“ догодио брже него што је било који западни обавештајни „експерт“ очекивао. Исход за анале: у четири махнита дана је окончан најневероватнији герилски блицкриг савременог доба. И то у авганистанском стилу: много убеђивања, много племенских споразума, нигде колоне тенкова, минимално проливање крви.

Позорница је постављена 12. августа, са готово симултаним заузимањем Газнија, Кандахара и Херата. Наредног дана, талибани су стигли на свега 50 километара од Кабула. Четрнаести август је отпочео опсадом Мајдан-Шахра, капије Кабула.

Исмаил Кан, легендарни стари Лав од Херата, успео је да постигне за себе спасоносни договор (Мухамед Исмаил Кан је бивши гувернер провинције Херат и бивши министар енергетике проамеричке владе у Авганистану, који је био и капетан Авганистанске националне армије, али је познатији као локални моћник са позамашним бројем муџахедина под својом командом. Дана 13. августа талибани су га заробили, прим. прев), па су га талибани послали као главног курира да пренесе поруку у Кабул: председник Ашараф Гани мора да се склони, иначе…

Већ у суботу, талибани су заузели Џалалабад – чиме је Кабул одсечен са истока, све до авганистанско-пакистанске границе у Торкаму, који је капија Хајберског кланца. До суботе увече, маршал Достум (мисли се на маршала Авганистанске националне армије Абдула Рашида Достума, иначе кључног савезника америчке војске и CIA током свргавања талибана 2001. године, прим. прев) је са гомилом војске бежао у Узбекистан преко моста „Пријатељство“ у Термезу, али је улаз био допуштен само неколицини. Талибани су убрзо заузели Достумову палату стилизовану по узору на Тонија Монтану.

До раног јутра 15. августа, све што је администрацији из Кабула преостало била је долина Панџшера, смештена високо у планинама, као природна тврђава, те раштркани Хазарејци (ради се о шиитском племену централног Авганистана, језички блиском Иранцима, а расно Монголима, прим. прев) који у својим прелепим централним земљама не контролишу ништа значајно, осим Бамијана).

Пре тачно 20 година, био сам у Базараку, спремајући се да интервјуишем Лава од Панџшера – команданта Масуда, који је водио контраофанзиву против талибана. Историја се понавља, уз обрт. Овог пута добио сам визуелни доказ да су талибани – по класичном уџбенику герилских „ћелија спавача“ – већ стигли у Панџшер.

А онда је у недељу ујутру наступила и запањујућа визуелна реприза „Сајгон-момента“, као програм за цео свет: хеликоптер „Чинук“ је лебдео изнад крова америчке амбасаде у Кабулу.

„Рат је готов“

Већ у недељу, портпарол талибана Мухамед Наим је саопштио: „Рат у Авганистану је готов“, додајући да ће и структура нове владе ускоро бити позната. Чињенице на терену су далеко компликованије. Грозничави преговори воде се од недеље поподне. Талибани су били спремни да званично прогласе Исламски Емират Авганистан 2.0 (верзија 1.0 постојала је од 1996. до 2001. године). Званично саопштење учињено је у председничкој палати.

Међутим, оно што је остало од Ганијевог тима одбијало је да уступи власт координационом савету који би де факто водио транзицију. А оно што талибани желе је моментална транзиција: они од сада представљају Исламски Емират Авганистан, и тачка.

У понедељак је наговештај компромиса дошао од талибанског портпарола Сухаила Шахина. Нова влада ће укључивати и неталибанске званичнике. Говорио је о долазећој „транзиционој администрацији“, којом би највероватније управљали политички лидер талибана Мула Барадар и бивши министар унутрашњих послова – који је иначе некада радио и за Глас Америке – Али Ахмад Џалали.

На крају није ни било битке за Кабул. Хиљаде талибана већ су биле унутар Кабула – опет по уџбенику ћелија спавача. Главнина њихових снага остала је на ободима града. Званичном прокламацијом талибана наређено им је да не улазе у престоницу, са циљем да се она заузме без борбе како би се спречиле цивилне жртве.

Талибани јесу напредовали са запада, али „напредовање“ у овом контексту значило је повезивање са спавачима у Кабулу, које су у том тренутку већ биле потпуно активиране. Тактички посматрано, Кабул је био опкољен „анаконда“ маневром, што је један од команданата талибана дефинисао као стезање са севера, југа и запада, те одсецање са истока након заузимања Џалалабада.

У неком тренутку прошле недеље, талибанској команди је неки високо рангирани обавештајац дошапнуо да ће Американци доћи ради „евакуације“. То је могао бити неко из пакистанске обавештајне службе, или чак турске, имајући у виду Ердоганову карактеристичну двоструку игру са Западом.

Америчка спасилачка коњица не само да је стигла касно, него су јој и руке биле везане јер није могла да бомбардује сопствене ефективе у Кабулу. Ужасни тајминг додатно је закомпликован када је војна база Баграм – та „НАТО Валхала“ Авганистана већ 20 година – коначно преузета од стране талибана. То је приморало САД и НАТО да буквално моле талибане да их пусте да евакуишу све из Кабула – ваздушним путем, у журби, препуштени на милост и немилост талибанских милиција. Геополитички развој ситуације који евоцира неверицу.

Гани против Барадара

Ганијево ужурбано бекство је ствар „приче коју прича идиот, и која нема значење“ (алузија на Магбета, прим. прев), само без шекспиријанског патоса. Главно је што су се у недељу ујутру у последњем тренутку састали бивши председник Хамид Карзаи и Ганијев вечити ривал Абдулах Абдулах.

Они су детаљно дискутовали о томе кога ће послати да преговара са талибанима – који су до тог тренутка не само били потпуно спремни и за могућу битку за Кабул, него су недељама раније обзнанили своју бескомпромисну црвену линију – да желе крај актуелне НАТО владе.

Гани је коначно увидео шта му се спрема, па је нестао из председничке палате, а да није чак ни именовао потенцијалне преговараче. Са својом супругом, шефом кабинета и саветником за националну безбедност побегао је у Ташкент, престоницу Узбекистана. Пар сати касније, талибани су ушли у председничку палату, а запањујуће слике тог догађаја су отишле у вечност.

Коментаришући Ганијево бекство, Абдулах Абдулах није штедео речи: „Бог ће му судити“. Гани, иначе антрополог који је докторирао на Универзитету Колумбија, један је од класичних случајева бегунаца са „Глобалног Југа“ који „забораве“ све што је важно у њиховој земљи порекла.

Гани је Паштун који се понашао као арогантни Њујорчанин. И још горе од тога, понашао се као привилеговани Паштун који неретко демонизује талибане – који су иначе претежно Паштуни, уз део Таџика, Узбека и Хазарејаца – укључујући и њихове племенске старешине.

Изгледа да Гани и његов вестернизовани тим на универзитету нису учили из најбољих извора, као што је покојни норвешки друштвени антрополог Фредерик Барт (погледајте пример његових студија о Паштунима овде).

Оно што је геополитички битно јесте то да су талибани исписали потпуно нови рецепт победе над самонабеђеном и наизглед непобедивом НАТО империјом; рецепт који ће бити примећен у свим муслиманским земљама, али и на целом Глобалном југу.

Талибани рецепт своди се на снажну исламску веру, бесконачно стрпљење и чврсту снагу воље која надахњује неких 78.000 бораца (60.000 активних), од којих многи имају тек минималну војну обуку. Није их подржавала ниједна држава, за разлику од Вијетнама који је на својој страни имао Кину и СССР. Нису добијали стотине милијарди долара од НАТО, немају обучену војску, немају ратно ваздухопловство, нити најсавременију технологију.

Ослањали су се само на калашњикове, ручне ракетне бацаче и Тојотине камионете – док у последњих пар дана нису запленили америчку војну опрему, укључујући дронове и хеликоптере. Лидер талибана Мула Барадар био је екстремно обазрив. У понедељак је рекао: „Прерано је рећи како ћемо владати“. Пре свега, талибани желе „да виде одлазак иностраних трупа пре него што отпочне реконструкција“.

Абдул Гани Барадар је веома интересантан лик. Рођен је и одрастао је у Кандахару. У том граду је настао талибански покрет 1994. године, заузимајући град практично без борбе, да би потом две године касније, опремљени тенковима, тешким наоружањем и гомилом кеша за подмићивање локалних команданата, освојили Кабул 27. септембра 1996. године.

Пре тога, Мула Барадар ратовао је током 1980-их у џихаду против Совјета, а могуће је, мада не и потврђено, да је био раме уз раме са Мулом Омаром, са којим је основао талибане.

Након америчког бомбардовања и окупације после 11. септембра, Мула Барадар и мала група талибана послали су предлог тадашњем председнику Хамиду Карзаију о потенцијалном споразуму којим би талибани прихватили нови режим. Карзаи га је, под притиском Вашингтона, одбио.

Барадар је заправо био ухапшен у Пакистану 2010. године, где је и држан у заточеништву. Веровали или не, пуштен је на слободу 2018. године на захтев Американаца. Након тога се пребацио у Катар. Управо тамо је именован за руководиоца политичког крила талибана, па је учествовао у прошлогодишњем потписивању споразума о америчком повлачењу.

Барадар ће бити нови владар у Кабулу – али важно је истаћи да је он потчињен ауторитету врховног вође талибана, Хајбатулаху Ахунџаду, који је на тој позицији од 2016. године. Врховни вођа – а заправо духовни водич – је онај који ће управљати новом инкарнацијом Исламског Емирата Авганистан.

Чувајте се сељачке војске

Колапс Авганистанске националне армије (АНА) био је неизбежан. Она је „едукована“ на амерички војни начин: много технологије, много ваздушне силе, готово нимало познавања локалног терена.

Код талибана се све врти око договора са племенским старешинама и родбинских веза, као и око логике герилаца-сељака, слично комунистима у Вијетнаму. Чекали су свој тренутак годинама, градећи везе и оне ћелије спавача.

Авганистански војници, који месецима нису добијали плате, плаћени су да се не боре против њих. А чињеница да нису нападали америчке трупе од фебруара 2020. године (када је са Американцима потписан споразум о повлачењу; прим. прев) донела им је уважавање – питање части је есенцијално за кодекс Паштунвали.

Немогуће је разумети талибане и уопште свет Паштуна без разумевања Паштунвалија. Осим концепата части, гостопримства и неизбежне освете за сваку неправду, концепт слободе имплицира да ниједан Паштун није склон примању наређења од централног државног ауторитета – у овом случају од Кабула. И нема говора да ће икада предати своје оружје.

Најкраће речено, у томе је „тајна успеха“ муњевитог блицкрига са минималним крвопролићем, који је протутњао у оквирима ширег геополитичког земљотреса. Након Вијетнама, ово је други протагониста Глобалног Југа који читавом свету показује како је могуће победити империју помоћу војске герилаца-сељака.

Све то је постигнуто са буџетом који вероватно не премашује 1,5 милијарди долара годишње – сакупљених од локалних пореза, извоза опијума (интерна дистрибуција није дозвољена) и спекулација некретнинама. У великим деловима Авганистана, талибани су већ де факто управљали локалном безбедношћу, судовима, па чак и дистрибуцијом хране.

Талибани из 2021. су потпуно друга зверка у поређењу са талибанима из 2001. године. Не само да су постали борбено прекаљени, него су имали и довољно времена да усаврше своје дипломатске вештине, што је недавно могло да се примети у Дохи, као и приликом посета високог ранга Техерану, Москви и Тјенцину.

Они врло добро знају да је било каква веза са остацима Ал каиде, ИСИС-а, тј. Даеша, ИСИС-а из Хорасона и ETIM-а (мисли се на тзв. „Исламски покрет Источног Туркестана“, односно исламистичку терористичку организацију Ујгура, прим. прев) контрапродуктивна, што су им саговорници из Шангајске организације за сарадњу врло јасно дали до знања.

Унутрашње јединство ће, међутим, бити јако тешко постићи. Авганистански племенски лавиринт је слагалица коју је готово немогуће саставити. Оно што талибане видео као реалистично је конфедерација племена и етничких група под талибанским емиром, уз врло пажљиво управљање друштвеним односима.

Првобитни утисци указују на зрелије размишљање. Талибани гарантују амнестију свима који су радили за НАТО током окупације и неће се мешати у пословне активности. Неће бити осветничке кампање. Кабул поново ради. Нема масовне хистерије у престоници: она постоји само у англо-америчким медијима главног тока. Руска и кинеска амбасада и даље раде.

Специјални представник Кремља за Авганистан Замир Кабулов потврдио је да је ситуација у Кабулу изненађујуће „апсолутно мирна“, али је поновио: „Што се тиче признавања талибана нисмо у журби. Чекаћемо и посматрати како ће се режим понашати“.

Нова осовина зла

Тони Блинкен може да ваља флосуле попут: „Били смо у Авганистану због једног главног циља – да се обрачунамо са типовима који су нас напали 11. септембра“.

Сваки озбиљни аналитичар зна да је „главни“ геополитички циљ бомбардовања и окупације Авганистана пре готово 20. година било успостављање упоришта „Империје војних база“ на стратешкој раскрсници између Централне и Јужне Азије, са чиме је у пакету ишла окупација Ирака у Југозападној Азији.

Сада би „губитак“ Авганистана требало тумачити као репозиционирање. Оно се уклапа у нову геополитичку конфигурацију, у којој врховна мисија Пентагона више није „рат против тероризма“ него настојање да се свим средствима симултано изолује Русија и подрива Кина, на штету „Новог пута свиле“.

Окупација мањих земаља више није приоритет. Империја хаоса увек може да ствара хаос и надзире бомбардерске нападе из своје CENTCOM базе у Катару.

Иран је пре неколико дана постао пуноправни члан Шангајске организације за сарадњу, што је нови преокрет. Још и пре него што су обновили исламски емират, талибани су пажљиво култивисали добре односе са кључним евроазијским играчима – Русијом, Кином, Пакистаном, Ираном и централноазијским „становима“. „Станови“ су под пуном руском заштитом. Пекинг већ планира издашне рударске послове са талибанима.

На атлантистичком фронту, спектакл непрекидног самооптуживања дуго ће прождирати Белтвеј. Две деценије, два билиона долара, дебакл бесконачног рата који је донео хаос, смрт и разарање, растурени Авганистан и бежање буквално у глуво доба ноћи – а због чега? Једини „победници“ су господари тржишта оружјем.

Но, свакој америчкој причи неопходан је и жртвени јарац. НАТО је управо понижен у астрономским димензијама на „гробљу империја“, и то од гомиле узгајивача коза, а не у блиском сусрету са господином „Кинжалом“. Шта је преостало? Пропаганда.

Зато упознајте новог жртвеног јарца: нову „осовину зла“ (алузија на метафору Буша млађег којом је означио тзв. „одметничке режиме“ Ирака, Ирана и Северне Кореје, прим. прев).

Ову осовину чине талибани, Пакистан и Кина. Нова „Велика игра“ у Евроазији поново почиње.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард