Његов живот био је трчећа планетарна поп опера која ће се вечно памтити. Од Сомалије до Бангладеша, свима су познате основне контуре његове приче – Пибе (Марадонин надимак који на шпанском значи дечак, прим. НС) из Виле Фиорито, сиромашног предграђа Буенос Ајреса („Ја сам становник сиротињске четврти“), који је уздигао фудбал до статуса чисте уметности.
Бити краљ терена била је једна ствар. Непрестано играти на глобалној позорници је потпуно другачија врста игре. Масе су инстинктивно разумевале о чему се ради – он је увек емитовао магију у вишим фреквенцијама, недостижним царству чула.
Италијани, који знају понешто о естетици генија, упоредили би га са Каравађом: дивљим, људским – сувише људским – паганским божанством које обитава у светлости и сенкама, падајући на искушењима изнова и изнова док се практично читав његов живот одвијао пред очима јавности: вртоглави балет свих унутрашњих демона који експлодиравају, породични скандали, разводи, реке алкохола, допинг, избегавање пореских извршитеља, Хималаји колумбијског кокаина, безбројни наговештаји смрти услед непрестаног уживања.
Персонификовао је непрестано укрштање висова Олимпа са сценама из филма „Тежак пад“: шетњу – дриблинг – фешту дивљих контрадикција, са оне стране добра и зла. Да се послужимо реченицом Т. С. Елиота, био је попут реке, „снажни смеђи бог – смркнут, неукроћен и неухватљив“.
Покојни, велики Едуардо Галеано га је заиста представио као паганско божанство, баш попут једног од нас: „арогантан, женскарош, слаб… Сви смо такви!“ Ел пибе је био највећи међу прљавим боговима – „грешник, неодговоран, дрзак, пијаница.“ Он се „никада није могао вратити у анонимну масу из које је потекао“.
Можда је очарао свет у светло-плавом дресу Аргентине, али његово највеће ремек-дело је вероватно изведено у фудбалском клубу Наполи – најзначајнијем италијанском клубу радничке класе. Инстинктивно се још једном сврстао у ред аутсајдера, презрених, просјака, и будући рођени Давид убио северне Голијате – Јувентус, Милан, Интер.
Никада није престао да себе доживљава као дечака из комшилука. И то је изградило његов политички карактер – његов инстинкт који је увек био усмерен ка правди. Увек је био на народној страни историје – тетоважу Чеа носио је на десној руци, а тетоважу Фидела на левој нози.
El Comadante Fidel му је био као сурогат оца. (Још један знак са небеса је и то што су умрли истог дана, у размаку од четири године.) Подржавао је Уга Чавеза, Ева Моралеса и Лулу. И себе је сматрао „Палестинцем“. Антиимперијалиста до коске.
Поетском правдом, Божија рука је морала да буде испреплетена, на истој утакмици, са најспектакуларнијим голом у историји. „Са које си планете?“, плачним гласом је узвикивао легендарни уругвајски коментатор на једној аргентинској радио станици. Сам прљави бог је касније признао да су ово била два узастопна контраударца Британцима за Фокланде/Малвинска острва.
Својим текстом „10,6 секунди“ у којем описује тај судбоносни 22. јун 1986. на Стадиону Астека у Мексику, аргентински писац Хернан Касијари ажурирао је причу „Алеф“ написану од стране „Буде у смеђем оделу”, Хорхеа Луиса Борхеса. Те речи су легенду уклесале у камен, да одзвања у вечности:
„Играч је знао да је направио четрдесет четири корака и дванаест додира лоптом, и све то левом ногом. Зна да ће представа трајати 10,6 секунди. Затим одлучује да је време да читавом свету саопшти ко је он, ко је био и ко ће бити до краја времена“.