Пепе Ескобар: Наслеђе Шестог јануара

„Чујем синове града и оне ојађене,
Лези, скини се,
Дотерај се, ти ја
Имамо краљевство, ми имамо кључ,
Ми имамо царство, сада као онда,
Ми не сумњамо, ми не бирамо стране,
Лукреција, сећање моје, плеши као утвара са мном“
Sisters of Mercy, Lucretia my Reflection

 

Једанаести септембар био је увод. Шести јануар је Свети грал.

Једанаести септембар отворио је капије „глобалног рата против тероризма“ (Global War on Terror – GWOT), што је после Обамин тим ублажио до нивоа „прекоокеанских интервентних операција“ (Overseas Contingency Operations – OCO), углађено бомбардујући, што јавно, што тајно, седам држава. Једанаести септембар отворио је капије Патриотског закона (енг. „Patriot Act“), чији је нацрт био састављен још давне 1994. године, и то баш од стране Џоа Бајдена.

Шести јануар отвара капије „рату против домаћег тероризма“ и „патриотском закону 2.0 на стероидима“ (ево његовог нацрта из 2019. године), који се, са својих 20.000 страна текста, сасвим случајно јелте појављује већ наредног дана након упада у Капитол, моментално спреман за употребу.

А као неизбежни компањон Патриотског закона бр. 2, доћи ће и рат преко океана, са све повратком онога што је бивши аналитичар CIA Реј Мекгаверн упечатљиво крстио MICIMATT (Military-Industrial-Congressional-Intelligence-Media-Academia-Think Tank), односно Војно-индустријско-конгресно-обавештајно-медијско-академско-институтски комплекс, и то у пуној снази, без икаквих ограничења.

Када MICIMATT следећи пут започне рат, сваки унутрашњи протест биће етикетиран као домаћи тероризам.

Лажни државни удар

Шта год да се заиста догодило Шестог јануара у милитаризованој Валхали суперсиле која је потрошила неизрециве билионе долара на безбедност од почетка овог миленијума, брижљиво уређени психолошко-пропагандни циркус – са све стратешки фотогеничним MAGA викинг глумцем – никада не би могао да се догоди да то није било дозвољено.

Дебата о томе да ли је упад био спонтана иницијатива пар стотина од најмање 10.000 мирних демонстраната око Капитола, или се радило о уџбеничкој лажној операцији обојене револуције коју је извела инфилтрирана, професионална пета колона агената-провокатора, трајаће довека.

Оно што је битно јесте крајњи резултат, добијени производ – „Трампова побуна“ сахранила је текуће изношење доказа о изборној крађи које је трајало у Капитолу, сводећи огромни митинг од пола милиона људи на причу о „домаћем тероризму“.

То свакако није био „државни удар“. Водећи војни стратег Едвард Латвек, који сада служи као саветник Пентагона за сајбер ратовање, твитовао је да „нико не изводи државни удар усред бела дана“. Била је то само „представа, људи који испољавају своје емоције“, лажни државни удар у коме није било вандализма, опште пљачке, ни много насиља (у поређењу са Мајданом 2014. године): присетите се само како „побуњеници“ уредно улазе у Капитол, поштујући сомотске канапе којим је ограђен тепих.

Недељу дана пре Шестог јануара, дисидентски али веома информисани безбедњачки преглед из редова „дубоке државе“ понудио је овај хладни, трезвени осврт на ширу слику:

„Тел Авив је издао Трампа склапањем новог договора са Бајденом, па су га оставили вуковима. Шелдон Аделсон (недавно преминули амерички милијардер јеврејског порекла и велики политички донор; прим. прев) и мафија немају никакав проблем са мењањем стране у зависности од тога ко побеђује. Пенс и Меконел такође су издали Трампа. Трамп је, попут Јулија Цезара, ушетао у Сенат да га избоду до смрти. Било који договор који Трамп склопи са системом или дубоком државом неће бити испоштован, а потајно се прича о могућности да он буде заувек ућуткан. Трамп има карту на коју би могао да игра. Ванредно стање. Војни судови. Закон о побунама. Питање је хоће ли се усудити да то и уради. Грађански рат долази пре или касније, без обзира на Трампову судбину.“

Хоће ли бити грађанског рата зависи од степена стоицизма присутног у редовима „бедника“ (алузија на речи Хилари Клинтон о Трамповим бирачима; прим. прев).

Алистер Крук је генијално извукао три главна проблема који обликују „откровење црвене Америке“: покрадени избори, карантин као планирана стратегија за уништење малих и средњих предузећа, те тмурна перспектива „поништавања“ од стране долазећег меког тоталитаризма освешћених, којима диригују велике технолошке корпорације.

На то се надовезује онај леш што чита са телепромптера, познат и као изабрани председник САД, који је у свом злокобном обраћању након Шестог јануара рекао: „Да се нисте усудили да их називате демонстрантима. То је вандалска руља. Побуњеници. Домаћи терористи“.

Неке ствари се никада не мењају. Џорџ Буш је одмах након 11. септембра рекао: „Или сте са нама, или сте са терористима“.

То је уклесани хегемонистички наратив, који овог пута челичном шаком намећу велике технолошке корпорације (енгл. „Big Tech“ – синтагма која колоквијално означава водеће америчке интернет компаније попут Гугла, Фејсбука, Твитера, итд; прим. прев.). Прво су се обрушили на председника САД. А онда ће доћи и по вас. По било кога било где ко не поштује техно-феудалистички диктат ових корпорација.

Збогом, америчка пито

Управо је зато ова драма много, много већа од судбине разбарушеног председника САД. Свака институција под контролом владајуће елите – од школа, преко масовних медија до начина на који су радни простори регулисани – без милости ће се обрушити на „беднике“.

Професионални убица и лажов из CIA, Џон Бренан, иначе главни творац тотално раскринкане фарсе Русијагејт, твитовао је о неопходности успостављања кампова за преваспитавање. Медијски поглавници позвали су на „чишћење покрета“.

Политички гледано, „бедници“ имају само трампизам. Баш зато трампизам, са својим потенцијалом да прерасте у трећу странку, мора бити смрвљен. Сразмерно томе колико је оних 0.0001 одсто најбогатијих ужаснуто могућношћу сецесије или оружане побуне, потребна им је ургентна акција против онога што је, за сада, националистички масовни покрет, ма како некохерентан у својим политичким предлозима.

„Непозната непознаница“ – да се послужимо синтагмом озлоглашеног неокона Доналда Рамсфелда (енгл. „unknown unknowns“ – фраза којом је бивши амерички министар одбране Доналд Рамсфелд хтео новинарима да објасни да у рату против тероризма постоји и оно што амерички безбедносни систем „не зна да не зна“ о плановима терориста, наспрам „known unknowns“, односно онога што систем „зна да не зна“, прим. прев.) јесте хоће ли се огорчени плебс дохватити „кука и мотика“, и ударити на феудалну хацијенду оних 0.0001 одсто. Оно што овај проблем чини дословно горућим јесте оних пола милијарде комада ватреног оружја у рукама грађана.

Оних 0.0001 одсто свакако зна да Трамп, на крају крајева, никада и није био агент радикалне револуционарне промене. Он је неповезано каналисао наде и страхове црвене Америке. Но, уместо обећане блиставе палате у злату, склепао је страћару усред пустиње.

За то време, црвена Америка је, макар интуитивно, схватила да је Трамп макар био користан проводник. Оголио је начин на који корумпирана мочвара заправо функционише. Показао је како су ове „институције“ пуке лутке у рукама корпорација и како тотално игноришу обичне људе. Показао је како је правосуђе толико прожето корупцијом да чак ни председник САД не може да се избори за рочиште. Показао је како су фармаколошки и технолошки сектор у ствари надоградили MICIMATT (MICIMAPTT?), а изнад свега је показао да је двопартијска парадигма једна монструозна лаж.

Према томе, шта ће 75 милиона обесправљених бирача – или 88 милиона пратилаца са Твитера – сада да ради?

Како ствари стоје, дубоко газимо у тотални класни рат. Банда са врха има пуну контролу. Остаци „демократије“ претопили су се у медиократију. Будућност доноси само немилосрдне чистке, пролонгирано сузбијање, цензуру, надзор, рушење грађанских слобода, једноумље, свеопшту (не)културу поништавања. А биће још горе: следеће недеље, овај параноидни апарат ће се спојити са застрашујућом машинеријом владе Сједињених Држава.

Добродошли у „домаћу доминацију пуног спектра“ (алузија на Пентагонову доктрину „доминације пуног спектра“, односно „full spectrum dominance“, прим. прев.). Ово је Немачка из 1933. на стероидима. Ово је повратак 1984. Није ни чудо што је Твитер забранио ознаку #1984.

Cui bono? Техно-феудализму, наравно – као и свепрожимајући пипци трансхуманистичког „Великог ресета“. Успротивите му се и бићете поништени.

Збогом, америчка пито. То је наслеђе Шестог јануара.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард