ПЕПЕ ЕСКОБАР: Кина учи „уметност (хибридног) ратовања“

Кинески генерал у запаженом интервјуу поручује да је Кина спремна на све форме хибридног рата који су против ње покренуле Сједињене Државе, и да није уплашена

Године 1999. Ћао Лијенг, тада виши пуковник ваздухопловних снага Народноослободилачке армије и Ванг Шангсуа, још један виши пуковник, изазвали су велику узбуну објављивањем књиге Неограничено ратовање: Кинески мастер план за уништење Америке.

Неограничено ратовање је у суштини био приручник Народноослободилачке армије (НОА) за асиметрично ратовање: ажурирана верзије Сун Цуовог Умећа ратовања. У време оригиналног објављивања, када је Кина била још увек далеко од своје тренутне геополитичке и геоекономске снаге, књига је била замишљена као излагање дефанзивног приступа, далеко од сензационалистичког „уништења Америке“ које је придодато наслову за америчко издање 2004.

Сада је књига доступна у новом издању, а Ћао Лијенг се, као пензионисани генерал и директор Савета за истраживање националне безбедности, појавио у прилично занимљивом интервјуу који је првобитно објављен у актуелном издању хонгконгшког часописа Зиђинг (Баухиниа).

Генерал Ћао није члан Политбироа који има право да диктира званичну политику. Али неки аналитичари са којима сам разговарао слажу се да кључне тачке које он износи у личном својству прилично веродостојно приказују размишљање кинеске војске. Погледајмо неке од најважнијих делова интервјуа.

ПЛЕС СА ВУКОВИМА
Већина његових аргумената усредсређена је на недостатке америчке производње: „Како САД данас могу да воде рат против највеће производне силе на свету, док је њихова сопствена индустрија у стању посрнућа?“

Један од примера је капацитет за производњу респиратора: „Од преко 1.400 делова неопходних за респиратор, преко 1.100 се производи само у Кини, укључујући и завршно склапање. То је проблем за Сједињене Државе данас. Имају најсавременију технологију, али не и методе и производне капацитете. Зато се морају ослањати на кинеску производњу“.

Генерал Ћао одбацује могућност да Вијетнам, Филипини, Бангладеш, Индија и друге азијске државе замене кинеску јефтину радну снагу: „Да ли иједна од ових земаља има више квалификованих радника од Кине? Која количина људских ресурса средњег и високог образовног нивоа је створена у Кини у протеклих 30 година? Која то земља образује преко 100 милиона студената на средњем и универзитетском нивоу? Енергија свих ових људи још увек није ни приближно у потпуности искоришћена економски развој Кине.“

Он признаје да је америчка војна снага, чак и у доба епидемије и економских потешкоћа, толико велика да је Америка способна за „директно или индиректно мешање у питање тајванског мореуза“, као и да су САД у стању да пронађу изговоре за „блокирање и санкционисање Кине и изолацију од Запада“. Додаје да, „као земља произвођач, ми још увек не можемо да задовољимо властиту производну индсутрију сопственим ресурсима и да се ослонимо на то да ће наше тржиште успети да апсорбује све домаће производе“.

Сходно томе, тврди он, за Кину је „добра ствар“ да се ангажује у случају поновног уједињења (са Тајваном), „али је увек лоша ствар ако се то учини у погрешно време. Можемо деловати само у право време. Не можемо дозволити нашој генерацији да почини грех прекидања процеса ренесансе кинеске нације“.

Генерал Ћао саветује: „Немојте мислити да је само територијални суверенитет основни интерес једне нације. Друге врсте суверенитета – економски, финансијски, одбрамбени, прехрамбени, ресурсни, биолошки и културни суверенитет – такође су повезани са интересима и опстанком нација и представљају компоненете националног суверенитета“.

Да би зауставио покрет за независност Тајвана, „осим рата, морају се узети у обзир и друге опције. Треба узети у обзир средства деловања у огромној сивој зони између рата и мира, а можемо чак размишљати и о конкретнијим средствима, попут покретања војних операција које неће довести до рата али могу укључивати умерену употребу силе“.

У графичкој формулацији, генерал Ћао сматра да „ако морамо да плешемо са вуковима, не би требало да плешемо у ритму Сједињених Држава. Требало би да имамо наш сопствени ритам, па чак и да покушамо да разбијемо њихов ритам, како бисмо смањили амерички утицај. Ако Америка маше својом батином, то је показатељ да је упала у замку“.

Укратко, генерал Ћао сматра да „Кина пре свега мора показати стратешку одлучност да реши питање Тајвана, а затим стратешко стрпљење. Наравно, полазимо од тога да морамо очувати и унапредити стратешке снаге како бисмо били у стању да у било ком тренутку питање Тајвана решимо применом силе“.

РУКАВИЦЕ СУ СКИНУТЕ
Ова анализа генерала Ћаоа савршено се уклапа у сада већ очигледну геополитичку и геоекономску чињеницу да ће Пекинг узвратити једнаком мером на било какву тактику вођења хибридног рата коју осмисли влада Сједињених Држава. Рукавице су дефинитивно скинуте.

Кључна порука Пекинга изречена је у уводнику Глобал тајмса: „Суочавање са америчком стратегијом обуздавања биће у главном фокусу кинеске националне стратегије. Требало би да учврстимо сарадњу са већином земаља. За очекивати је да Сједињених Државе отворе многе кинеске међународне фронтове, али ми морамо да спречимо овај амерички план и учинимо да кинеско-амерички ривалитет за САД постане синоним за америчку самоизолацију“.

Неизбежна последица је да ће због свеобухватне офанзиве на Хуавеј бити извршен својеврстан контраудар који ће циљати Епл, Квалком, Циско и Боинг, а који ће чак укључити „истраге или суспензије њихових права да послују у Кини“. Дакле, Пекинг је сада из практичних разлога јавно разоткрио своју стратегију супротстављања америчком председнику Доналду Трампу и његовим тврдњама у стилу „могли бисмо пресећи све везе са Кином“.

Доминантни антикинески сентимент широм Сједињених Држава последица је токсичне матрице у којој се спајају расизам и антикомунизам, што прихвата најмање 66 одсто укупне популације те земље. Трамп је инстинктивно искористио искористио тај сентимент правећи од њега тему своје кампање за реизбор, што у потпуности одобрава Стив Бенон. Стратешки циљ је ићи за Кином широм пуног спектра. Тактички циљ је ширење антикинеског фронта широм Запада: још један пример хибридног опкољавања уз стављање фокуса на економски рат.

То ће подразумевати усклађену офанзиву, покушаје наметања ембарга и покушаје блокирања регионалних тржишта за кинеске компаније. Рат правним средствима постаће нова норма. Чак и замрзавање кинеске имовине у Сједињеним Државама више није незамисливо. Сви могући огранци Пута свиле – на енергетском фронту, луке, Здравствени пут свиле, дигитално повезивање – биће стратешки циљани. Они који су маштали да би COVID-19 могао бити идеалан изговор за нову Јалту – уједињујући Трампа, Сија и Путина – могу почивати у миру.

„Обуздавање“ ће сада бити тотално. Добар пример је адмирал Филип Дејвидсон – шеф америчке Индо-пацифичке команде – који је затражио 20 милијарди долара за „робустан војни кордон“ од Калифорније до Јапана и Пацифика, који би био употпуњен „мрежом високо отпорних капацитета за наношење првог удара“ дуж пацифичког обруча и „ротационим здруженим снагама за активна дејства“, а све то са циљем супротстављања „обновљеној претњи у виду конкуренције од стране великих сила“.

Дејвидсон тврди да ће „без ваљаног и убедљивог конвенционалног одвраћања, Кина и Русија бити охрабрене да предузму мере у региону са циљем да потисну америчке интересе“.

СЛЕДИ НАРОДНИ КОНГРЕС
Са становишта Глобалног југа, ово опасно заоштравање – односно нови Хладни рат – се углавном тумачи као постепени завршетак хегемоније западне коалиције над читавом планетом. Ипак, хегемон је још једном отворено затражио од десетина држава да заузму позиције, потављајући им питање „да ли сте са нама или против нас“? (референца на чувену реченицу Џорџа Буша након терористичких напада 11. септембра; прим. прев.).

На годишњем заседању Националног народног конгреса, који почиње овог петка, имаћемо прилику да видимо како ће се Кина позабавити својим главним приоритетом: унутрашњом реорганизацијом након пандемије. По први пут након 35 година Пекинг ће бити приморан да одустане од циљаног годишњег економског раста. Ово такође значи да ће циљ удвостручавања БДП-а и дохотка по глави становника између 2010. и 2020. бити одложен. Требало би очекивати да апсолутни нагласак буде стављен на домаћу потрошњу – и друштвену стабилност – а не на борбу за глобално лидерство, премда та борба неће бити у потпуности занемарена.

На крају крајева, председник Си Ђинпинг је почетком ове недеље јасно ставио до знања да „развој и распоређивање вакцине против вируса COVID-19 у Кини“ неће бити подвргнуто логици фармацеутске индустрије, већ ће „постати глобално јавно добро“. Ово ће бити допринос Кине у обезбеђивању да вакцина буде приступачна и доступна земљама у развоју”. Глобални југ пажљиво слуша ове речи.

На домаћем плану, Пекинг ће појачати подршку државним предузећима која стављају акценат на иновације и улагање у ризични капитал. Кина увек пркоси предвиђањима западних „стручњака“. На пример, извоз је порастао за 3,5 одсто у априлу, док су стручњаци прогнозирали пад од 15,7 одсто. Трговински суфицит је био 45,3 милијарди долара, док су стручњаци прогнозирали суфицит од само 6,3 милијарди долара.

Чини се да је пекинг потпуно свестан растућег јаза између Сједињених Држава, које де факто тону у нову велику депресију, и Кине, која је на путу да се ускоро врати на стазу економског раста. Центар гравитације глобалне економске моћи неумољиво наставља да се креће према Азији.

Хоћете хибридни рат? Само изволите.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Asia Times