Политичка економија дигиталног доба практично остаје terra incognita. У књизи Техно-феудализам, објављеној пре три месеца у Француској (и даље нема енглеског превода), Седрик Дурон – економиста са Сорбоне, врши круцијалну, глобалну друштвену услугу, тиме што сецира нову матрицу која контролише животе свих нас. Дурон поставља дигитално доба у шири контекст историјске еволуције капитализма како би показао да је Вашингтонски консензус метастазирао у консензус Силиконске долине. Пишући допадљиво и домишљато он етикетира ову нову џунглу као „калифорнијску идеологију“.
Далеко смо од Џеферсон ерплејна (Jefferson Airplane) и Бич бојса (Beach Boys), ово је Шумпетерова „креативна деструкција“ на стероидима, у комбинацији са „структуралним реформама“ по принципима ММФ-а, где се акценат ставља на „флексибилизацију“ тржишта рада и нескривену финансијализацију свакодневног живота.
Дигитално доба је суштински везано за десничарску идеологију од самог почетка. Инкубацију је пружила Фондација за прогрес и слободу (Progress and Freedom Foundation – PFF), активна од 1993. до 2010. године, узгред финансирана од стране Мајкрософта, At&T-а, Дизнија, Сонија, Ораклеа, Гугла и Јахуа. Године 1994, PFF је одржао револуционарну конференцију у Атланти, што ће на крају довести до зачетка нове Магна карте, и то буквално: „Сајбер простор и амерички сан: Магна карта за еру знања“, објављена је 1996, током првог Клинтоновог мандата. Није случајно што је часопис Вајерд (Wired) основан, баш као и PFF, 1993. године, моментално се претворивши у гласило „калифорнијске идеологије“.
Међу ауторима Магна карте налазимо футуристу Алвина „футур-шокера“ Тофлера и бившег Регановог научног саветника Џорџа Киворта. Пре било кога другог, они су већ размишљали о томе како је „сајберпростор биоелектронска средина која је дословно универзална“. Њихова Магна карта била је специјална мапа за истраживање овог новог домена.
Рандијански хероји
Такође није случајно што је интелектуални гуру овог новог кружока била Ајн Ранд, са својом прилично примитивном дихотомијом између „пионира“ и руље. Рандова је пропагирала како је егоизам добар, алтруизам лош, а емпатија ирационална.
Што се тиче власничких права у овом новом Елдораду, сва моћ требало би да буде у рукама „пионира“ из Силиконске долине – нарцисоидне дружине заљубљене у свој одраз у огледалу, у којем види рандијанске хероје. У име иновација, требало би им дозволити да униште сва етаблирана правила, да покрену шумпетеровски стампедо „креативне деструкције“. То је довело до наше садашње средине, у којој Гугл, Фејсбук, Убер и компанија могу да прескоче било који законски оквир, намећући своје иновације као свршену ствар.
Дурон задире у срж проблема истинске природе „дигиталне доминације“: америчко вођство никада није остварено спонтаним тржишним снагама. Напротив. Историја Силиконске долине показује потпуну зависност од државне интервенције – нарочито помоћу војно-индустријског и аеро-космичког комплекса. Истраживачки центар Ејмс (Ames Research Center) – једна од најбољих лабораторија НАСА-е, налази се у Маунтин Вју (Калифорнија). Стенфорд (универзитет, прим. аут.) је увек добијао уносне уговоре за војна истраживања. Током Другог светског рата, Хјулет Пакард (мисли се на америчку ИТ фирму, познатију по свом логотипу „ХП“, прим. прев.) је, на пример, цветао захваљујући томе што је њихова електроника коришћена за производњу радара. Током 1960-их, америчка војска је купила највећи део тек настале индустрије полупроводника.
Успон капитала података – студија MIT-а из 2016. године, израђена у партнерству са Орaклeом, показала је како дигиталне мреже отварају приступ новом, нетакнутом подземљу бременитом ресурсима: „Они који стигну први и успоставе контролу, стичу ресурсе које траже“ – у облику података. Све од видео-надзора и електронског банкарства, преко ДНК узорака до ваучера за супермаркете имплицира неку врсту територијалне апропријације. Ту можемо видети, у свој њеној слави, екстрактивистичку логику (енгл. „extractivism“ – процес извлачења природних ресурса из Земљине коре ради њихове продаје на светском тржишту, прим. прев.) уграђену у развој великих података (Big Data).
Дурон нам даје пример Андроида како би ту екстрактивистичку логику илустровао на делу. Гугл је учинио Андроид бесплатним за све смартфоне како би добио стратешку позицију на тржишту, побеђујући Еплов екосистем и тако се претварајући у почетну „капију“ ка интернету за практично целу планету. На тај начин се де факто гради незамисливо вредна интернет империја.
Кључно је што ма која била почетна компанија – Гугл, Амазон, Убер – стратегије освајања сајбер простора, све указују на један исти циљ: преузети контролу над „просторима опсервације и освојити“ податке.
Кинески кредитни систем
Дурон даје и фино избалансирану анализу кинеског кредитног система – државно-приватни хибридни систем покренут 2013. године током Трећег пленума 18. конгреса КП Кине, под слоганом „вредновати искреност и казнити неискреност“.
За Државни савет – врховни државни ауторитет у Кини – оно што се сматрало истински важним било је подстицање понашања које се сматра одговорним у финансијској, економској и социо-политичкој сфери, уз истовремено кажњавање супротног понашања. Све се своди на поверење. Пекинг дефинише ово као „метод за усавршавање социјалистичког система тржишне економије који унапређује друштвено управљање“.
Кинески термин „шоуеј шинја“ (shehui xinyong) на Западу бива потпуно изгубљен у преводу. Као много комплекснији од „друштвеног кредита“, он се своди на „поверење“ у смислу интегритета. Уместо рефлексних оптужби Запада да се радо о орвелијанском систему, приоритети укључују борбу против превара и корупције на националном, регионалном и локалном нивоу, кршења еколошких правила и немара према нормама о безбедности хране.
Кибернетичко управљање друштвеним животом озбиљно се разматра у Кини још од 1980-их. У ствари, још од 1940-их, као што можемо видети у Маовој Малој црвеној књизи. Може се третирати као концепт инспирисан маоистичким принципом „линије маса“, односно „почети од маса како би се вратили масама: скупити идеје маса (које су дисперзивне и несистематичне), концентрисати их (генералним идејама и систематичношћу), а потом их вратити масама ради њихове дистрибуције и објашњења; односно постарати се да их масе асимилују и претворе у акцију, како би маса на делу потврдила важност ових идеја“.
Дуронова анализа иде корак даље од оне коју даје Шошана Зубов у Добу надзорничког капитализма, јер у својој основној тези показује како дигиталне платформе постају феуди: оне живе и профитирају од својих огромних „дигиталних територија“, настањених подацима, ушанчених на позицијама моћи јер пружају услуге које се сматрају незамењивим. Баш као и у правом феудализму, феуди доминирају територијом помоћу слуга. Господари профитирају од друштвене моћи која проистиче из експлоатације њихових домена, што имплицира неограничену моћ над робовима.
Све то говори о тоталној концентрацији. Питер Тил – тешкаш Силиконске долине – увек је истицао како је циљ дигиталног предузетника да заобиђе конкуренцију. Према цитату из Слома: Како је деценија финансијских криза променила свет, Тил казује: „Капитализам и конкуренција су међусобно супротстављени. Конкуренција је за губитнике“.
Канибалистичка будућност
Дуронова књига је екстремно важна како би се показало да су теоријска и политичка критика дигиталног доба и даље реткост. Нема прецизне мапе свих тих мутних токова извлачења профита. Нема анализа о томе како се профитира од финансијског казина – нарочито мега инвестиционих фондова који помажу при хипер-концентрацијама. Или како се профитира од тврдокорне експлоатације радника у економији привременог запослења (енгл. „gig economy“).
Тотална концентрација дигиталне планете води ка сценарију о којем је, како се Дурон подсећа, сањарио Стјуарт Мил, где свака земља и свака држава припадају једном истом господару. Наша генерализована зависност од дигиталних господара изгледа као „канибалистичка будућност либерализма у добу алгоритама“.
Постоји ли излаз? Искушење је да се пређе на радикалне мере – спој Блејка и Бароуса. Морамо да проширимо обим нашег разумевања како бисмо престали да бркамо мапу (коју даје Магна карта) са територијом (нашом перцепцијом).
Вилијам Блејк је, у својим прото-психоделичним визијама, у потпуности био посвећен питањима ослобођења и субординације – приказујући ауторитарно божанство које намеће конформизам помоћу неке врсте изворног кода масовног утицаја. Делује као прото-анализа дигиталног доба.
Вилијам Бароус концептуализовао је Контролу са великим „К“– као палету манипулација које укључују масовне медије (ужаснуле би га друштвене мреже). Како би сломили Контролу, морамо бити у стању да засечемо у срж и пореметимо кључне програме. Бароус је показао како се све форме Контроле морају одбацити – и поразити: „Фигуре ауторитета онда се указују у свом истинском светлу – као мртве, празне маске којима управљају компјутери“.
То је наша будућност: хакери или робови.
Насловна фотографија: Kacper Pempel/Reuters
