ПЕПЕ ЕСКОБАР: Америчко царство би могло трајати краће од монголског

Хераклит је написао да све пролази, а Езра Паунд да је само накинђурена јефтиноћа непролазна. Управо то карактерише америчку епоху у којој живимо.

Добар део либералног Запада третира америчку интерпретацију онога што чини једну цивилизацију као некакав непроменљиви природни закон. Али шта ако је та интерпретација на ивици непоправљивог слома?

Мајкл Влахос је изнео став да САД нису само национална држава, него „лидер система“ – „цивилизацијска сила попут Рима, Византије и Османског царства“. И Кине, требало би додати, што он није учинио. Лидер система је „универзалистички идентитетски оквир везан за државу. Ова предност је од помоћи јер Сједињене Државе очигледно владају овим идентитеским оквиром данас“.

Обавештајни тешкаш Алистер Крук, у једном блиставом чланку, задире дубље у то како је ова „цивилизацијска визија“ била „насилно прострта широм света“ као неизбежна, америчка манифестована судбина – и то не само политички, укључујући све привеске западног индивидуализма и неолиберализма, него удружена са „метафизиком јудеохришћанства“. Крук такође истиче како је дубоко усађена идеја о томе да је победа у Хладном рату „спектакуларно потврдила“ супериорност америчке цивилизацијске визије у редовима америчке елите.

Међутим, постмодерна трагедија – из перспективе америчке елите – огледа се у томе што ускоро то можда више неће бити случај. Сурови грађански рат који потреса Вашингтон последње три године – док цео свет у шоку посматра шта се дешава – само је убрзао слабљење.

ПРИМЕР PAX MONGOLICA
Отрежњујућа је помисао да је Pax Americana можда осуђена на краће историјско постојање од Pax Mongolica – успостављеног након што је Џингис-кан, вођа једне номадске нације, кренуо да осваја свет.

Џингис (право име Џингис-кана било је Темуџин, док је „џингис“ реч која на монголском значи „светски, васељенски“, прим. прев.) је прво уложио труд у трговачку офанзиву за преузимање Пута свиле, сламајући Кара-Китаиса у Источном Туркестану, заузимајући исламски Хорезм и анектирајући Бухару, Самарканд, Бактрију, Хорасан и Авганистан. Монголи су стигли до обода Беча 1241. године, а годину дана касније и до Јадранског мора.

Тадашња суперсила простирала се од Пацифика до Јадрана. Тешко можемо да појмимо шок западног хришћанског света. Папа Гргур X је жарко желео да зна ко су били ови освајачи света и могу ли се христијанизовати. Паралално томе, само је победа египатских мамелука у Галилеји 1260. спасила ислам од утапања у Pax Mongolica.

Pax Mongolica – једна, организована, ефикасна, толерантна сила – историјски коинцидира са златним добом Пута свиле. Кублај-кан, који је био господар-домаћин Марку Полу, више је желео да буде Кинез него сами Кинези. Желео је да докаже да номадски освајачи који су се окренули седелачком начину живота могу да науче финесе администрације, трговине, књижевности, па чак и морепловства. Међутим, чим је Кублај-кан умро, царство се распало на сукобљене канате. Ислам је извукао највећу корист. Све се променило. Век касније, Монголи из Кине, Персије, Русије и Централне Азије нису имали ништа заједничко са својим прецима који су живели на коњима.

Оштар скок у 21. век показује да је иницијатива, историјски гледано, поново на страни Кине, дуж хартленда и све до римленда. Подухвати који мењају правила игре, који мењају читав свет, не долазе више са Запада – као што је то био случај од 16. до краја 20. века. Уз сво злобно заношење да ће корона вирус сасећи „кинески век“ (тачније евроазијски век) у корену, и кратковиди цунами демонизације Новог пута свиле, лако се заборавља да имплементација бројних пројеката није чак ни почела.

Планирано је да током 2021. сви ти коридори и осовине континенталног развоја добију на убрзању дуж Југоисточне Азије, Индијског океана, Централне Азије, Југозападне Азије, Русије и Европе, док ће паралелно са тим поморски пут свиле постати прави еворазијски ланац бисера, од Даљена (лука у североисточној кинеској покрајини Љаонинг, прим. прев.) до Пиреја, Трста, Венеције, Ђенове, Хамбурга и Ротердама.

По први пут у два миленијума, Кина је у стању да комбинује динамизам политичке и економске експанизје, како на континенталном, тако и на поморском домену, што је нешто што ова држава није искусила још од кратког експедиционог подухвата адмирала Џенга Хеја кроз Индијски океан почетком 15. века. Евроазија је, у скорашњој прошлости, била под западном и совјетском колонизацијом. Сада све постаје мултиполарно – низ сложених, еволуирајућих пермутација којим управљају Русија, Кина, Иран, Турска, Индија, Пакистан и Казахстан.

Ниједан играч нема илузије о томе шта је опсесија „лидера система“: спречавање Евроазије да се уједини под једном силом – или коалицијом попут стратешког партнерства Русије и Кине; старање да Европа остане под америчком хегемонијом; онемогућавање да Југозападна Азија – односно „Велики Блиски исток“ – постане везана за евроазијске силе; као и спречавање по сваку цену да руско-кинески блок дође до несметаног приступа поморским рутама и трговинским коридорима.

ИРАНСКЕ ПОРУКЕ
За то време, увлачи се пузећа сумња – да је план Ирана, попут еха из Донбаса 2014, увлачење америчких неокона у „котао“ руског стила, уколико опсесија о смени режима добије турбо убрзање. Постоји озбиљна могућност да ће Техеран, под максималним притиском, на крају тотално напустити Нуклеарни споразум (JCPOA), као и NPT (Non-proliferation Treaty, тј. Споразум о непролиферацији нуклеарног оружја из 1968), тиме отворено провоцирајући Америку да га нападне.

Како ствари стоје, Техеран је послао две веома јасне поруке. Прецизност ракетних напада на америчку базу Ал-Асад у Ираку, изведених у знак одмазде за ликвидацију генерала Касема Солејманија, значи да је сада било која тачка у огромној мрежи америчких база рањива. Исто тако и магла демантија којим се у суштини ништа не демантује поводом обарања ваздухопловног бојишног комуникационог чворишта CIA (Battlefield Airborne Communications Node – BACN) – у суштини шпијунског авиона – код Газнија у Авганистану, носи одређену поруку.

Икона CIA-е Мајк д’Андреа, познат као „Ајатолах Мајк“, „Погребник“, „Мрачни принц“, или све то заједно, можда јесте, а можда и није био у том авиону. Без обзира на чињеницу да ниједан извор америчке владе никада неће потврдити или порећи да је „Ајатолах Мајк“ мртав или жив, или да уопште постоји, порука остаје јасна: ваши војници и шпијуни су такође рањиви.

Од Перл Харбора, ниједна држава се није усудила да ошамари лидера система тако отворено, као што је то учинио Иран у Ираку. Влахос је споменуо нешто што сам лично видео 2003, како „млади амерички војници називају Ирачане ‘Индијанцима’, као да је Месопотамија Дивљи Запад“. Месопотамија је била једна од главних колевки цивилизације какву знамо. На крају та два билиона долара потрошених на демократизацију Ирака бомбама нису помогли цивилизацијској визији „лидера система“.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ПОЛИТИКА
Додајмо сада естетику нашој „цивилизацијској“ политици. Сваки пут када посетим Венецију – која је сама по себи жива метафора и климавости империја и посрнућа Запада – вратим се одабраним редовима епског ремек-дела Езре Паунда: The Cantos (Кантоси).

Прошлог децембра, након много година, отишао сам у цркву Santa Maria dei Miracoli, познатој и као „Кутија накита“, која има водећу улогу у „Кантосима“. Како сам стигао, рекао сам жени која је кустос да сам дошао због „сирена“. Одобравајућим смешком, осветлила ми је пут дуж брода цркве ка централном степеништу. И ту су били, извајани на стубовима са обе стране балкона: „кристални стубови, акантус, сирене на глави стуба“, као што можемо прочитати у кантосу 20.

Ове сирене направили су Тулио и Антонио Ломбардо, синови Пјетра Ломбарда и венецијански мајстори позног петнаестог и раног шеснаестог века – „а Тулио Романо је израдио сирене, како стара жена рече: тако да од тада нико није био у стању да их изваја за Кутију накита, за Санта Мариа деи Мираколи“, како је написано у кантосу 76.

Паунд је погрешио име творца сирена, али то није поента. Поента је како је Паунд видео сирене као епитом снажне културе – „перцепција читаве епохе, читавих мешавина и низова узрока, слила се у уређивање детаља, о чему би било немогуће говорити у контексту величине“, пише Паунд у Водичу за Калчер.

Као и његова омиљена ремек-дела Ђованија Белинија и Пјера де ла Франческа, Паунд је у потпуности схватао како су ове сирене антитеза usura-e, тј. „уметности“ позајмљивања новца по изнуђивачким каматним стопама, што не само да лишава културу најбоље уметности, како то Паунд описује, него је такође и један од стубова тоталне финансијализације и потржишњења самог живота – иначе процеса који је Паунд генијално предвидео када је у Хјуу Селвину Мојберлију написао да „све ствари теку, како је мудри Хераклит рекао, али ће накинђурена јефтиноћа владати кроз све наше дане“.

Ове године ће бити 60 година од снимања филма La Dolce Vita . Као и Паундове сирене, Фелинијево митско дело кроз Рим је налик на црно-бели палимпсест давно нестале епохе, рођење свингом њишућих шездесетих. Марчело (Марчело Мастројани) и Мадалена (Анук Еме), неописиво кул и шик, изгледају као последња жена и последњи мушкарац пре потопа „накинђурене јефтиноће“. На крају, Фелини нам показује како Марчело очајава пред ружноћом и, да, јефтиноћом које продиру у његов прелепи микроуниверзум –  оцртавања културе смећа коју производи и нуди „лидер система“ који само што нас није све прогутао.

Паунд је био људски, сувише људски амерички дисидент разуздане класичне генијалности. „Лидер система“ га није схватио, третирао га је као издајника, стрпао у кавез у Пизи, а потом у установу за ментално оболеле у САД. Још увек се питам да ли је можда имао прилику да види и цени La Dolce Vita током шездесетих, пре него што је умро у Венецији 1972. године. На крају крајева, недалеко од куће у Кале Ћерини у којој је живео са Олгом Раџ налазио се биоскоп.

„Марчело!“ – још увек нам одзвања иконични сиренски зов Аните Екберг, док је полу-уроњена у Фонтану ди Треви. Данас, и даље заточени распадајућом цивилизацијском визијом „лидера система“, у најбољем случају једва успемо да, како је ТС Елиот написао, „направимо назадни полу-осврт, преко рамена, ка примитивном ужасу“.