ПЕНЗИОНИСАЊЕ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ПОСЛЕ 

Владимир Димитријевић (Фото: Јутјуб)

ДОКУМЕНТАРНА СВЕДОЧЕЊА

Ове, 2025. године, у мају, навршава се петнаест година од пензионисања епископа рашко – призренског Артемија. Тим поводом, снимљен је и на Интернету постао доступан документарни филм „Владика Артемије – од чобанчета до пастира“, који је сценаристичко и режисерско дело Виолете Петровић. Иако се гледалац не мора сложити са сваким закључком овог филмског истраживања, вреди га погледати, јер нас подсећа на један од најзначајних периода у борби за српско Косово и Метохију у првој деценији нашег столећа. Низ документарних сведочења о епископу Артемију и његовом уклањању са управе овом мученичком српском епархијом повезано је са анализом његове борбе за Свету Земљу у саставу Србије. Да додамо да је оптужница на основу које је смењен владика Артемије, имала и овакав параграф ( Артемија су оптужили да је, између осталог, крив за то што је неки монах тражио храну од монахиња Пећке Патријаршије! ):“О начину понашања дела монаха Епископа Артемија може се закључити и према сведочењу монахиње Харитине из Пећке Патријаршије одакле се види да је јеромонах Стефан из Манастира Зочиште кабадахијски ислеђивао сестре и тражио им храну. Лажно се представио да наводно има наклоност од Патријарха да том приликом ислеђује сестре из Пећке Патријаршије. Међу једним делом сестара је водио и кампању против законитих одлука СА Синода што је унело додатну смутњу и немир међу старице.“

После свега, решили смо да читаоце „Печата“ подсетимо на један медијски догађај, после кога је било много јасније зашто је епископ Артемије уклоњен са своје катедре. 

ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК: ПОДСЕТНИК ЗА КОНФЕРЕНЦИЈУ ЗА ШТАМПУ ( ПОТПИСАН КАО САОПШТЕЊЕ ФОНДА ИСТИНЕ О СРБИМА )

ПОЧЕТНА ПОДРШКА СИНОДА

Свети архијерејски синод Српске православне цркве подржао је ( актом Син.бр. 1404/ зап. 1009 од 9. јула 2004) одлуку владике Артемија да Међународном суду у Стразбуру поднесе тужбу против четири европске државе ( Велике Британије, Италије, Француске и Немачке ) за накнадну штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косову и Метохији.

Владика Артемије је ( актом Ебр.605 од13.9.2004.) повукао свој потпис са Меморандума о разумевању за обнову цркава и манастира ( од 28. јунате, 2004. године ), обнову којом је требало да руководи мешовита комисија од пет чланова. Разлози за повлачење потписа су:а) почетак рада комисије је веома каснио; б) испоставило се да се не поштују договорени принципи и препоруке ранијих комисија Савета Европе; в) показало се да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде привремене албанске институције, да је стручна служба из Београда, па и СПЦ, иако власник те баштине, само пуки декор у том подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година систематски уништавају.

Крајем септембра исте године ( 2004. ) владика Артемије је поднео тужбу Међународног суду у Стразбуру против Велике Британије, Италије, Француске и Немачке за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

Свети архијерејски синод је 6.октобра 2004. године донео одлуку (Синбр. 1890/ зап.1344) која гласи:“Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко – призренског г. Артемија да СА Синоду потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“.

ЗАОКРЕТ У СТАВУ СИНОДА

15. и 23. децембра 2004. на седницама Косовско – метохијског одбора СПЦ долази до наглог заокрета у ставу СА Синода по питању тужбе Суду у Стразбуру, и почиње јак,све јачи притисак на владику Артемија да повуче тужбу против четири европске државе, на шта он не пристаје, па је после пет дана ( 28. децембра ),на заједничкој седници СА Синода и Косовско – метохијског одбора СПЦ одлучено да се „умољава епископ Артемије“ да повуче тужбу.

25.јануара 2005, на ванредној заједничкој седници СА Синода и Косовско –метохијског одбора СПЦ, кад, и поред свих притисака, владика Артемије није дао сагласност на ту одлуку, сматрајући је штетном по интересе СПЦ на КиМ, поновљена је одлука о умољавању владике Артемија, али јој је додата и ова реченица:“Ову одлуку доставити Преосвећеној г.г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и амбасадама дотичих земаља у Београду“.

ДОБРИЈЕВИЋ У ВАШИНГТОНУ

2. фебруара 2005. секретар Косовско – метохијског одбора, јеромонах Иринеј ( Добријевић ), сада епископ асутралијско – новозеландски, у оквиру посете Вашингтону, Кливленду и Њујорку, где је отишао са задатком да припреми посету СА Синода и Косовско – метохијског одбора СПЦ америчком председнику Џорџу Бушу и генералном секретару УН Кофију Анану, сусреће се са директором канцеларије Националног савета безбедности за Југоисточну Европу, г. Бертраном Брауном, који му сугерише да би „пошто је комуникација између представника међународне заједнице и Епархије рашко – призренске готово пропала“, било добро да СА Синод заједно са Одбором за КиМ делегира представнике који би директно одржавали везу са Леријем Ресином, Петерсеновим замеником у УНМИК-у, и Филипом Голдбергом из Канцеларије САД у Приштини. На крају је речено да ће делегацију вероватно примити неко из кабинета председника ( САД)и да би тада председник Буш „навратио“ да се поздрави, поразговара и да се заједно слика за јавност са делегацијом.

ЏОРЏ ВОЈНОВИЋ ПОХВАЛИО СИНОД

3.фебруара 2005. јеромонаха Иринеја ( Добријевића ) прима Џорџ Војновић, високи функционер НАТО и ватрени заговорник независности Косова, познат ( поред осталог ) по залагању за прекид бомбардовања и инвазију НАТО трупа на Србију 1999. ( „да би се протерале српске снаге са Косова“ ), који му каже да је „веома захвалан Синоду за њихов одлучан став да се повуче тужба и да предлаже да се Делегација састане са Кондолизом Рајс. Истог дана, Иринеја ( Добријевића ) у Стејт Дипартменту прима и Трој Педерсон, директор канцеларије за СЦГ, који му преноси примедбе Вашингтона у вези са поменутом тужбом и „поздравља одлуку Синода да се она повуче!“

ОБНОВА ПОРУШЕНИХ СВЕТИЊА: КО И КАКО?

18. фебруара 2005. кампања против епископа Артемија у вези са његовом тужбом Суду у Стразбуру проширује се на питања обнове српских цркава и манастира на Косову и Метохији, прихватају се принципи које су наметнули Савет Европе, УНЕСКО, УНМИК, и успоставља се директна сарадња г. Бијале ( УНМИК) и Синода, преко митрополита Амфилохија.

24.марта 2005. нови текст Меморандума о разумавању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ на КиМ, кога је на седници Синода потписао Његова Светост патријарх српски г. Павле. Потписују:“министар за културу у Влади Косова“ Астрит Хараћи ( Хараћи је сада оптужен у Хагу за застрашивање сведока у процесу против Рамуша Харадинаја ) и представник УНМИК-а Рао Бијала.

ПРИТИСЦИ НА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

26. марта 2005. имајући у виду да се актом потписивања Меморандума без знања и сагласности надлежног епархијског архијереја грубо нарушени канонски принципи и устројство Православне Цркве, владика Артемије је о свом неслагању с тим упутио писмо Патријарху Павлу, лично му га предао и о целој ствари с њим разговарао. После тога Патријарх Павле је повукао свој потпис са Меморандума и огласио га неважећим, што је истог дана објавила и Инфо служба Патријаршије.
27. марта 2005. у Патријаршији се одржава ванредна седница СА Синода и Косовско – метохијског одбора СПЦ, без присуства епископа Артемија и монаха његове епархије који су чланови Одбора, и доноси се одлука да „Меморандум остаје на снази“. Одлука се одмах објављује у медијима, а саопштење о повлачењу потписа Његове Светости Патријарха Павла се скида са интернета.

ГЛАСОВИ СРПСКЕ СТРУКЕ

5. априла 2005. после више негативних оцена Меморандума у јавности, па и у Министарству културе Републике Србије и Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, свих пет чланова Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ, коју је формирала Влада Републике Србије, потписује писмо неслагања и шаље га председнику Владе.
6. априла 2005. ( да ли упркос и епископу Артемију, и Патријарху Павлу, и Министарству културе РС, и Републичком заводу за заштиту споменика културе, и свим члановима Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ?), СА Синод је издао саопштење у коме, подтачком 5, јавност ( па и надлежног епископа!?) обавештава да је отпочео реализацију Меморандума, те да је за црквеног члана мешовите комисије именова викарног епископа  Артемијевог помоћника ) Теодосија, игумана манастира Високи Дечани.

ПОВЛАЧЕЊЕ ТУЖБЕ И ВЕРНОСТ УНМИКУ

На редовном заседању од 15. до 26. маја 2005. године, СА Сабор је одлучио „да повуче тужбу коју је епископ рашко – призренски г. Артемије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру против четири европске државе и да о својој одлуци обавести домаћу јавност и релевантне међународне чиниоце“ и „верификовао Меморандум о разумавању о договореним општим начелима за обниову објеката СПЦ на КиМ, потписан од стране Његове Светости Патријарха српског г. Павла“. Ни три дана потом у Средачкој Жупи појављује се извесни Исмет Конбашли из „Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена“ и тражи да види цркве говорећи:“Ми смо сада надлежни да водимо бригу о свим објектима од културног значаја за општину Призрен“.

21.маја 2008.у саопштењу за јавност после редовног заседања СА Сабора, поред осталог, стоји:“Разматрани су токови обнове светиња на КиМ, порушених у мартовском погрому 2004. године, и одлучено је дасе иста настави у сарадњи са Министарством културе Републике Србије,међународним институцијама и представником УНМИК-а,као јединог међународног ауторитета и законитог фактора према Резолуцији 1244…“

НАЈЗАД ЈЕ УКЛОЊЕН ТВРДОГЛАВИ ВЛАДИКА

5.маја 2010.године београдски дневни лист „Прес“ објављује:“СА Сабор СПЦ одлучио је синоћ већином гласова да пензионише епископа рашко – призренскогАртемија! За разрешење Артемија гласао је 21 владика, њих девет било је против, четворица уздржана, док су два гласа била неважећа“. На челу призренске епархије биће садашњи владика липљански Теодосије, за владику рашког биће именова Тихон, садањши игуман Студенице“.

ДРАГИША БОЈОВИЋ И ЗОРАН ЧВОРОВИЋ ГОВОРЕ 

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ

У среду, 29. септембра 2010. часова у Прес центру Удружења новинара Србије одржана је Конференција за новинаре Фонда истине о Србима на тему: „Тренутно стање у Српској Православној Цркви”. На конференцији су говорили Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Косовској Митровици и Зоран Чворовић, асистент Правног факултета у Крагујевцу. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Артемије одустао је, после забране Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, од учешћа на конференцији на којој је био најављен. После прочитаног дописа Патријарха Иринеја владика Артемије је изјавио: „Пошто је то благослов надлежног Епископа Архиепископије београдско-карловачке, ја нећу учествовати на овој конференцији, ни као предавач, нити одговарати на било каква питања мени упућена, али ћу бити присутан”.

БОЈОВИЋ И ЧВОРОВИЋ КАО СВЕДОЦИ

Професор Драгиша Бојовић је на конференцији говорио о „ризицима нове црквене политике”. У свом излагању изнео је став да „постоји један велики пројекат стварања равнодушних Срба према свему: према Косову, према Метохији, према Цркви, према нацији, према Отачаству, према историји, према образовању, према култури”,при чему се Српска Црква томе „не одупире довољно јасно и гласно.” Нагласио је „да глобализам и екуменизам иду руку под руку и газе семе Православља” и да се у релативизовању догматских и политичких проблема иде толико далеко да се потцењује свест и савест обичног човека.

Асистент Зоран Чворовић је говорио „о стању црквено-канонског и државно-правног поретка” код нас. Изнео је став да је стање у Српској Православној Цркви „болно”, јер се „једном српском епископу забрањује да говори”.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СМЕТАО

Бојовић је указао на чињеницу да је екуменистичко приближавање Ватикану отишло предалеко, и да је томе допринела савремена академска теологија у нас, која је напустила своје изворне темеље. То значи да „аутентична српска теологија мора бити заснована на изворној српској теологији која је апостолска и светоотачка, а коју је први српски Архиепископ Сава оставио Србима, као својеврсно исповедање православне вере на Сабору у Жичи 1221. године.“

Поред приближавања Ватикану корацима од седам миља, Бојовић је уочио и приближавање власти по питању одступања од Косова и Метохије ( сетимо се, на власти је била коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, а оличење пароле да „ЕУ нема алтернативу“ био је Борис Тадић ). Док понизно ходање ка Ватикану, по Бојовићу, доводи „до слабљења православне свести, и до урушавања православне еклисиологије, како у свештенству, тако и код лаика“, амнестирање властодржаца када је косовска пузајућа издаја у питању доводи до губљења основних националних оријентира. Врх СПЦ је уме да буде веома оштар према потезима Слободана Милошевића, а сада не само да не изриче критичке опаске на рачун Тадићевог режима, него прави и анахроне потезе, као што је молебан поводом изрицања ( србофобног, наравно ) мишљења Међународног суда правде у Хагу ( о томе да ли је „Косово“ могло да се прогласи за „независну државу“ у складу са међународним правом ) – врх СПЦ је одржао молебан пошто је мишљење хашког суда већ изнето у јавност.

ДИЈАЛОГ СА РИМОМ, АЛИ НЕ И СА АРТЕМИЈЕМ

Бојовић је указао и на својеврсно лицемерје власт имајућих у СПЦ – док се са папом римским води „дијалог љубави“, српском епискпу Артемију се на дозвољава да говори на конференцији за штампу:“Дакле, дијалог љубави са моћницима овога света, али не дијалог љубави са својом браћом у Христу, и са браћом по роду. Искуства такве политике међу Србима, горка искуства, имамо исувише, и плодови такве политике, плодови раздора, нажалост се жању и данас. Дакле, та политика да треба разговарати са свима, али не и са својима је исувише добро позната српском народу.“

ДРАСТИЧНО НАРУШАВАЊЕ КАНОНА

Драгиша Бојовић је указао на чињеницу да је противканонска смена епископа рашко – призренског Артемија у сагласју са потчињавањем Цркве интересима државне власти, која се, зарад ЕУ, одриче од Косова и Метохије, „јер су, на жалост, појединци у Цркви, пре свега чланови Синода, више веровали снази силе него ауторитету канона. И ту своју политику, чија је прва жртва био владика Артемије, ту своју политику они на жалост данас спроводе и према прогнаним монасима са Косова и Метохије. И према њима изостаје дијалог љубави. Тог дијалога љубави нема. Постоји само демонстрација голе власти, али та демонстрација голе власти не може да уроди плодом. Зашто? Зато што та демонстрације голе власти не почива на канонима, не почива на Уставу СПЦ, јер је Устав СПЦ, јер су канони Православне цркве, дра- стично нарушени први пут приликом смене владике Артемија.“

Покушај прикривања истине заснива се на порицању сваког другог и другаијег гласа:“Ако се, случајно, усудите да нешто кажете, могу вас прогласити зилотима, фундаменталистима и артемијевцима.“

ЧВОРОВИЋ ОСТАО БЕЗ ПОСЛА

Зоран Чворовић, асистент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, тих дана је, као узбуњивач у случају корупције везане за продају испита на том факултету ( афера „Индекс“ ) и коаутор зборника „Истина о случају владике Артемија“, остао без посла. Тим поводом је рекао:“Мало је дегутантно, на жалост мораћу да поменем, у мом случају држава није реаговала. Ни председник Републике, ни републички омбудсман на изјаву декана Правног факултета у Крагујевцу, оптуженог за продају испита, за најтежа кривична дела која се могу извршити на Универзитету, који је дао изјаву да је Зоран Чворовић добио отказ само зато, искључиво, како он употребљава квалификацију, зато што је бранио владику Артемија. И, гледајте, данас у 21. веку, насупрот 9. члану Европске конвенције о људским правима, насупрот Уставу Републике Србије, који гарантују слободу вероисповести, и то не само слободу вероисповести као начелно право, већ да се то право стварно остварује у свакодневном животу, да се испољава, данас на жалост, „демократске власти” ове земље крше та права према онима који бране веру Отаца.“

ИМА ЛИ ЛЕКА?

Владика Артемије је неканонски смењен. Чворовић је рекао:“Који је лек? Једини лек може да буде да архијереји СПЦ на јесењем заседању преиспитају одлуку која је донета на прошлом заседању Светог Архијерејског Сабора и поново васпоставе у пуној власти владику Артемија као епископа на територији Епархије рашко-призренске. Тиме би се из тела Српске цркве уклониле све оне клице раздора, клице, не дај Боже, било каквог раскола, које су зачете, на жалост, оваквим поступцима Синода.“

Чворовић је истакао да је Синод приликом смене владике Артемија имао подршку државе јер „руку под руку иду политичке и економске интеграције са синкретистичким, псеудорелигиозним интеграцијама, које се, на жалост, крсте термином екуменизам, који је још ава Јустин окарактерисао као свејерес. Дакле, на том путу свејереси, појединцима у Цркви држава пружа свесрдну помоћ. И онда долази до драстичног нарушавања правног поретка државе. Сви они који у јавност стану у одбрану, не владике Артемија, него у одбрану вере која нам је предата од отаца.“

По Чворовићу, време је за окупљање националне елите:“Изгубили смо државу, војску, привреду. Правили смо се невешти. Правили смо се као да сањамо, као да неке ствари пролазе мимо нас. Сада више права на тај сан немамо. Дакле, српска национална елита мора да се окупи, и то истинска, на овом питању, на питању одбране задње српске националне установе, тог најдоњег камена српског народа, као што рече песник.“

ХОЋЕ ЛИ НАС ПОТОМЦИ ПРЕПОЗНАТИ?

Одговарајући на питање – откуд код секуларне власти, која се држи принципа одвојености Цркве од државе, подршка уклањању једног епископа, Драгиша Бојовић је, између осталог, рекао:“Зато што изнад ових принципа постоји један виши принцип. А тај виши принцип је интерес глобалне Империје. Под ноге глобалне Империје бацају се сви свети принципи правне државе, али и сви принципи на којима данас почива европско друштво.“

Бојовић је рекао неку реч и о излазу из кризе:“Излаз је, као што рекох, у Цркви, да српски епископи се у задњем тренутку призову да стану у заштиту црквено- канонског поретка, јер је црквено-канонски поредак услов очувања јединства вере наше православне. Ако сада не одбранимо нашу веру православну, сутра ће бити касно. Оног тренутка и када није било државе постојала је Српска Православна Црква, и она је, као таква, сачувала идентитет овом народу. И онда су Карађорђеви устаници могли себе да препознају као потомке Светога Саве. Зато што им је кроз четристо година турскога ропства, сачуван идентитет захваљујући СПЦ. Ако српски епископи данас не одговоре том светом задатку, да ли ће наши потомци моћи да препознају своје претке? Плашим се да неће.“

Ова бојазан је и даље актуелна.

Приредио Владимир Димитријевић ( наслови и поднаслови приређивачеви )

Објављено у недељлнику „Печат“ 23. и 30.маја 2025. године