Павић: У кризним временима се не смије подилазити непријатељу

Политички аналитичар Александар Павић у коментару у порталу „Све о Српској“ истиче, да су српске релативизације Декларације СДА горе „од свирања лире док се пожар разбуктава“. Коментар преносимо о цјелости.

Недавно усвојена Декларација СДА је један од оних докумената који не остављају простора за недоумице.

Јасно је да је она, по ријечима предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић, наставак Исламске декларације Алије Изетбеговића, и да, по сажетом опису Предрага Ћеранића, садржи све компоненте објаве рата. Све релевантне политичке странке у Српској су је осудиле, и то је не само добро него и очекивано.

Оно што, међутим, ремети слику пожељног јединства пред овим изазовом, овом рукавицом у лице коју је СДА бацила читавом српском народу (дакле, не само у Српској), овим враћањем сата тридесет година уназад – су неке релативизације које су накнадно услиједиле из српских редова, конкретно из СДС-а, странке чије је име уклесано у саме темеље обновљене српске државности западно од Дрине.

Предсједник странке Мирко Шаровић је саопштио страначки став да „не треба подгријавати и створити неизвјесност у друштву и да стварање блокада и продубљивање кризе и представљају пријетњу миру и стабилности у БиХ“.

Потпредсједник странке Младен Босић је отишао корак даље и поистоветио Милорада Додика и Бакира Изетбеговића, оптужујући их да се „играју ватром“ и да заједнички производе кризе и непријатеље како би онда политички профитирали.

Министар безбједности БиХ Драган Мектић је, са своје стране, унапријед урушио могућу јединствену српску позицију тврдим ставом да српски министри не треба да изађу из садашњег Савјета министара у техничком мандату – што је отворено и признао.

Мектићев став је чиста саботажа, и то у његовом случају није ништа ново. Ништа се смислено не може ни очекивати од човјека који сматра да Срби морају да прођу „катарзу“ баш као и Нијемци, коме се привиђају руске паравојне формације обучене у хуманитарном центру у Нишу, и који, иако се сам залаже за улазак у НАТО, фарисејски оптужује СНСД за исто.

Шаровићев и Босићев став, пак, врло подсјећају на пословичне реакције западних званичника на разноразне ексцесе, често и злочине несрпских актера током свих ових кризних година  – умјесто да јасно означе кривца, они подједнако окривљују „обје стране“.

Ово такође подсјећа и на СДС-ове релативно млаке ставове према референдуму о Дану Републике Српске, што их је и коштало успјеха на локалним изборима који су услиједили.

Није баш најјасније како се може поистоветити лидер најјаче странке у Српској, некадашњи и предсједник и премијер, са сином Алије Изетбеговића, који је очигледно ријешио да крене очевим стопама и (поново) жртвује мир ради (назови-)суверенитета у БиХ.

За разлику од старијег Изетбеговића, Додик није изазвао ниједан рат, нити је, попут млађег, икад стао иза било каквог политичког пројекта доминације над неким другим народом. А поготово није осумњичен да је прикривао злочине муџахедина или подносио захтјеве да се они приме у држављанство БиХ, попут члана Предсједништва БиХ Шефика Џаферовића. Већ са тог становишта је било какво поистовећивање у најмању руку неумјесно.

Али, чак и да су Додик и његова странка све оно за шта их садашња опозиција у Српској оптужује – да ли би то још увијек оправдало релативизацију Декларације СДА и поистовећивање Додика и сарајевских прикривених исламиста?

Само ако се заступа становиште да је Додик већа пријетња по Србе од Алијиних насљедника и њихових нових-старих амбиција.

Тешко да би значајнији број Срба у тако нешто повјеровао. Питање је и да ли они који износе такву тезу истински вјерују у њу.

Прије се чини да се, кроз покушај поистовјећивања СДА и СНСД-а, односно њихових лидера, заправо жели оправдати сопствена позиција наставка сарадње са СДА зарад останка у власти на централном нивоу, мимо изборних резултата из октобра 2018. године, и упркос поменутој декларацији чији садржај доводи у питање сврсисходност било каквих будућих договарања са њеним ауторима – осим евентуално о разлазу.

Но, гола политичка амбиција не може бити изговор у оваквим околностима, када се над народом и државом надвија нова пријетња. А није ни нарочито паметна политика, што се већ показало у горепоменутом случају референдума из 2016.

У стању спољње опасности, оно што се пежоративно назива „такмичење у патриотизму“ је и здравије и сврсисходније. Ако неко сматра да његов супарник користи патриотизам у демагошке сврхе, најбољи начин да се истјера на чистац је да се натјера да буде још већи патриота – или да поклекне и „покаже своје право лице“.

Најгоре што може да се уради у кризним временима је да се да за право несумњивом непријатељу – а то је свако ко жели укидање Републике Српске и трајну мајоризацију Срба (и Хрвата) унутар исламске „републике БиХ“.

То је управо оно на шта Декларација СДА и позива.