Павић: САД лове чудовишта која су саме створиле – од Кине и Ирана до БиХ

ЧИТАЈУЋИ годишњи извештај обавештајне заједнице САД о најозбиљнијим светским претњама по националну безбедност Сједињених Америчких Држава, лако се стиче утисак да заправо цео свет представља једну велику претњу не само по благостање него и опстанак ”незамењиве нације”.

А како и не би… Када имате преко хиљаду војних база широм света, када ваше специјалне јединице делују у преко 140 земаља, када имате убедљиво највећи војни буџет на свету и предводите једину агресивну војну алијансу на свету која је умешана у посреднички рат са најмоћнијом светском нуклеарном силом – народски речено, ви тражите ђавола. А ко га тражи, неминовно га и нађе.

Супротно сталоженим и добронамерним саветима свог осмог министра спољних послова Џона Квинсија Адамса – да САД ”не треба да иду по свету тражећи чудовишта која треба уништити”, већ да треба да желе добро свима али да буду ”заштитник и осветник само своје слободе” – САД су, номинално тежећи да буду ”светски заштитник демократије и безбедности”, заправо постале највећа претња по њих крајем 20. и током 21. века.

А Адамс је само био на трагу завештања које је оставио први председник САД Џорџ Вашингтон у свом опроштајном говору, када је упозорио своје наследнике да избегавају уплитања у послове других земаља, укључујући и склапање ”трајних савеза”.

Када се Варшавски пакт формално самораспустио средином 1991, више није било видљивог разлога за даље постојање трајног савеза званог НАТО пакт.

”Комунистичка опасност” је нестала, заједно са блоковском поделом Европе оличеном у Берлинском зиду. Али, као што знамо, НАТО не само да се није самораспустио, већ је наставио да се шири, упркос бројним упозорењима Вашингтонових и Адамсових баштиника, попут Џорџа Кенана, вероватно најпознатијег америчког хладноратовског дипломате.

Кенан је преко страница тада још увек кредибилног Њујорк тајмса у мају 1998. упозорио на последице даље ширења НАТО-а:

„Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички Оци-оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом…”

С друге стране, Кенан је такође био свестан праве природе једног од стубова америчке дубоке државе, па је током 1987, дакле док је СССР још увек постојао, изрекао следеће:

„Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију.”

Горепоменути извештај америчке обавештајне заједнице врви од суштински измишљених противника, односно ”чудовишта која треба уништити”, предвођених новом ”осовином зла” – Кином, Русијом, Ираном и Северном Корејом.

Кина је постепено претворена у ”чудовиште” чим је почела да прети америчком светском економском примату, а поготово са инаугурацијом глобалног инфраструкторног пројекта Појас и пут 2013. године. Мада је потенцијал за непријатељство гајен и пре тога, утемељен на коришћењу Тајвана као ”носача авиона” под носом матице, као и лажима о стварним дешавањима на Тргу Тјенанмен у јуну 1989.

Русија је, као што је већ назначено, претворена у ”чудовиште” најпре одлуком за даље ширење НАТО-а, а поготово одлуком о подривању и поништавању украјинске неутралности и организацијом чак две обојене револуције ради инсталирања милитантно антируског режима у Кијеву.

Иран је постао ”чудовиште” још 1979. године, после исламске револуције и уклањања америчког клијента шаха Резе Пахлавија са власти у Техерану. Од тада је та земља суочена са непрестаним притисцима, непрекинутим ланцем санкција и непријатељске реторике – осим када је привремено послужила као противтежа Садамовом Ираку и као инструмент за наоружавање никараганских ”Контра” герилаца.

А у данашњим САД довољно и то што је та земља главни стратешки противник Израела, који је успео да у великој мери подреди америчку спољну политику сопственим интересима.

Северна Кореја је ”чудовиште” које омогућава и оправдава даље америчко војно присуство на Корејском полуострву, што је опет најпре у служби контролисања Кине (али и Јапана) и њеног приступа светским океанима.

Трампов покушај спуштања напетости не само између Северне Кореје и САД већ и између саме две Кореје био је дочекан на нож најпре у самом средишту вашингтонске ”мочваре”, и на крају миниран. На радост америчког војно-индустријског комплекса, мир није избио на корејском полуострву, па тако Ким Џонг Ун може и даље комотно да служи као дежурна бабарога која ”угрожава мир” не само на корејском полуострву већ представља (нуклеарну) претњу и по саме САД.

Као што је професор Кецмановић истакао, годишњи извештај није заобишао ни БиХ, односно Републику Српску, ни личност њеног председника Милорада Додика. Наводно ”провокативни” Додикови кораци у правцу ”фактичке сецесије” Српске су представљени изван било каквог смисленог контекста, тако да малтене испада да је Додик једноставно ”зли сецесиониста” чији је једини циљ да задаје главобоље ”добронамерним” Америма и да ”спречи ширу балканску интеграцију у ЕУ или евроатлантске институције”.

Ваљда зато што му је ћеф – а не зато што огромна већина народа у Српској не жели ни у НАТО ни у унитарну БиХ, нити да буде проглашена геноцидним – што је ”случајно” све оно што жели да наметне лажни високи представник кога признају САД а не признају ни Бања Лука ни Москва ни Пекинг.

Ако питате војно-индустријски-неокон канал који чврсто држи контролу над америчком дубоком државом – њихов рецепт за обрачун са свим овим силним ”чудовиштима” је: још пара, још оружја, још медијске цензуре. То је јавно. Испод жита, рецепт је стар и опробан – завади па владај.

Односно, потпируј етничке тензије па их онда ”мири”.

Наравно, постоји и други, неупоредиво јефтинији начин – враћање међународном праву, поштовање међународних споразума, прихватање новог мултиполарног света заснованог на равноправности свих држава.

Нешто слично је замишљао и амерички председник Џон Ф. Кенеди, и ту визију међународне мирољубиве коегзистенције обелоданио у свом чувеном говору ”Стратегија мира”, одржаном на Америчком универзитету у Вашингтону 10. јуна 1963.

Знамо како се то завршило, нешто више од пет месеци касније. Односно, знали бисмо и непријатне, сигурно сензационалне детаље, када би иста обавештајна заједница која је издала овогодишњи извештај о ”чудовиштима” која прете САД дозволила отварање свих тајних извештаја везаних за његово убиство.

Али, као што рече недавно Трамп: ”Да су вам показали оно што су показали мени, ни ви их не бисте објавили”.

Лакше је објављивати извештаје о чудовиштима које су сами створили.