Павић: Са Трампом бисмо бар имали свет са мање вукова у јагњећој кожи, више би их било у – вучијој

Пише: Александар ПАВИЋ 

СУШТИНСКИ, избори у некој другој земљи не би требало да буду прворазредно питање за нас. Ипак, јасно је да је америчка пост-изборна криза постала једна од омиљених ствари за праћење, у рангу телевизијских серија или чак и спортских догађаја.

Многи ће на то рећи, или већ увелико говоре – шта се то нас тиче, треба да гледамо себе, погледајте како је катастрофална ситуација код нас, шта нас брига за милијардера Трампа, сенилног Бајдена, Демократе, Републиканце, електоре…

Ипак, чини се да су ови други у мањини, односно да већина придаје значајну важност америчким изборима и њиховим последицама не само по ту земљу, већ и за нас и за целу планету. И ту не треба превише објашњавати.

Све што се дешава унутар једине земље на свету која има универзалистичко-глобалне претензије и средства да бар стреми ка њима, нужно утиче и на остатак света.

Али, није само о томе реч. Можда је чак и већи разлог за српску фасцинираност тренутном америчком политичком кризом то што је у њеном средишту човек попут Доналда Трампа.

Још од 2016. године, Трамп је код нас перципиран као човек који се бори против система, оног истог који је, у периоду после пада Берлинског зида, довео до распарчавања нашег етничког простора, бомбардовања наше земље, систематског покушаја отимања наших светиња, напада на наше традиционалне вредности.

То што је, током свог мандата, уместо побољшавања, додатно заоштрио односе са Русијом, па онда и са Кином – које подржавају наш територијални интегритет, сарађују са нама по равноправној основи и никад се нису прикључиле анти-српској кампањи – као да нас много не брине.

Како то објаснити?

На првом месту, сигурно зато што је, током Трамповог мандата, постепено опао међународни, прецизније западни притисак који се врши на нас. Јасно је да Трампова администрација није била оптерећена клинтонистичком антисрпском оријентацијом, већ вођена голим прагматизмом.

А прагматизам је нешто што је опипљиво и јасно. За разлику од глобализма, који увија брутално гажење њему супротстављених интереса у разноразне шарене и светлуцаве омоте ”бриге за опште добро”, Трампов прагматизам јасно објављује намере и релативно транспарентно их спроводи. Рачун је неупоредиво чистији.

Нема претензија на разна ”преламања мозга”, нема сладуњавог моралисања, нема превише лажног чистунства. Лепо је и јасно речено из Беле куће – Америка је на првом месту.

То је чак могао, и још увек би могао да буде – ако свеопшта криза покренута економским посртањем бретонвудског модела, пандемијом, закулисним борбама између разних глобалних олигархија и последицама агресивних западних ратних похода не уведе свет или у глобални сукоб или у орвеловско-хакслијевску анти-утопију – важан корак ка нешто нормалнијем свету.

Свету у којем се ствари називају правим именом, у којем се државе и народи не гурају на силу у разноразне интеграције ”за њихово добро” и насилно се не намећу нове моралне норме традиционалним друштвима и срединама.

Наравно да већином навијамо за Трампа и због тог суштински ослобађајућег погледа на свет. Знамо да је живот ”борба непрестана”, али је бар ментално лакше борити се када има мање вукова у јагњећем руху, а више у вучијем.

А има и нешто донкихотовско у Трампу и његовој борби. Упркос његовим милијардама и наизглед урођеној нескромности. Не напада ветрењаче, али напада можда најопаснијег нематеријалног непријатеља данашњице. Медије. Прецизније, оне лажљиве. ”Фејкњуз медије” како их назива. Сејаче лажних вести, које смо и сами осетили – а и даље осећамо – на сопственој кожи.

Си-ен-ен. Њујорк тајмс. Вашингтон пост… Корпоративне медије који су укинули не толико слободу штампе колико разноликост погледа на свет.

Ваљда је током последњих година постало јасно да објективних медија нема. Највише чему медији могу да теже јесу савесност у извештавању и каква-таква уравнотеженост уређивачке политике.

Но, до почетка распада Југославије, данас од Трампа већ увелико раскринкани глобалистичко-интервенционистички медији попут горе-наведених су се успешно шверцовали и свету представљали ”објективним”, практично неприкосновеним ауторитетима, према чијим гледиштима и мишљењима је требало да се равнају не само њихови гледаоци или читаоци, већ и светски лидери,”сав нормалан свет”.

Најпре захваљујући Трампу, њихове надуване, претенциозне репутације су се разбиле у парампарчад. И у самом њиховом седишту, Сједињеним Америчким државама, и широм света.

Толико су навијали против Трампа да то више нису могли да сакрију. Били су спремни да објаве свакојаке непроверене оптужбе, трачеве, ”инсајдерске” информације, па чак и конверзације под ознаком државне тајне.

Пуном паром су учествовали у срамном, нео-макартијевском потпиривању анти-руске хистерије само да би дискредитовали идеолошки непожељног и неподобног (читај антиглобалистичког и анти-интервенционистичког) председника који није по њиховој вољи, и тиме се за сва времена оголили.

Још једна ствар коју је Трамп у својој борби разбио у парампарчад је идеалистички имиџ америчких избора као ”најдемократскијих” на свету, у универзуму, па и шире. Од предизборне отворене медијске цензуре и њихове брутално отворене пристрасности у корист Трамповог противника, па све до на хиљаде разоткривених изборних марифетлука и примера отворене крађе у времену после избора – данашњи амерички систем је огољен. Не само као непоштен и пристрасан, већ и дубоко корумпиран, можда и изван могућности реформе.

То је важно не само са становишта тупљења америчке ”меке” моћи (која је, да се разумемо, постала нужна претходница оне ”тврђе”), већ и са становишта сакрализације једног система до његовог претварања у глобални императив, који је требало да виси као Дамоклов мач над главама свих који су проглашени ”неприлагођеним”.

Јасно је сада сваком иоле пажљивијем посматрачу да се оно што се зове ”демократија” у САД претворила у плутократију. А и остале западне демократије су се експресно компромитовале тако што су њихови лидери пожурили, са нескривеним олакшањем, да честитају Бајдену победу још пре него што је победник званично и непобитно правно утврђен. За разлику од ”недемократске” Русије, на пример.

Чим је Трамп толика сметња таквој једној структури –не може да буде сасвим лош, у најмању руку. А сигурно је бољи од оних који на њега – а и на сам концепт владавине народа – тако жестоко кидишу.

Чини се, стога, да већина Срба навија за Трампа у највећој мери безинтересно. На сцени је велика драма, навијамо за појединца против једног трулог, али још увек моћног система, модерног Левијатана, не размишљајући много о евентуалним последицама његове победе.

Тако то раде још увек слободни народи и духови.