Павић: Са Додиковом формулом за Србију, Српску и Црну Гору лакше ћемо се изборити са светским хаосом

Пише: Александар ПАВИЋ

 НА НАШИМ просторима, ситуација је следећа:

– Западни притисци – и непосредни и посредни – на руководство Републике Српске само јачају. Амерички амбасадор у БиХ дрско ниподаштава председника Српске и јавно полемише са њим. Амерички домен сајта Владе је отказао хостинг, што је приморало Владу да свој домен (коначно) региструје у Србији, после привременог нестанка сајта.

Министар унутрашњих послова ФБиХ прети Милораду Додику хапшењем уколико Суд БиХ тако нареди. Министар безбедности у Савету министара БиХ Ненад Нешић одговара да то неће дозволити, и да би такав покушај означио крај БиХ.

Немачки туриста Кристијан Шмит још увек глуми ”високог представника”, иако га бар пола земље не признаје или не подржава. Штавише, могло би се рећи да се управо то и хоће – да се настави са продубљивањем унутрашњих подела и сталним подгрејавањем међусобних напетости. Тако да је Шмит савршена фигура за западне потребе у складу са древним начелом divide et impera.

– Куртију је Запад очигледно дао зелено светло за вршење несметаног терора над српским становништвом на Косову и Метохији, с циљем његовог етничког чишћења ради заокруживања великоалбанског пројекта. Курти јавно најављује јачање ”војске”, на коју његова нарко-терористичка творевина уопште нема право према Резолуцији 1244. Али, кога је на Западу више брига за међународно право…

Оно што се са те адресе тражи је ”поредак заснован на правилима”. Значење тог (бес)поретка одлично је описао министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров: ”Тај поредак предвиђа расистичку поделу света на привилеговане групе земаља које имају право на било каква дела, а остатак света је у обавези да их прати и служи њиховим интересима”. Па тако ЕУ ”тројка” Макрон, Шолц и Мелони од Србије дрско и отворено тражи ”дефакто признање” тзв. Косова, што је поновила и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен приликом недавне посете региону.

– Западна политика према Косову и Метохији је заправо главна западна полуга притиска на саму Србију. Западно ”посредовање” у дијалогу везаном за КиМ засновано је на истом моделу који се примењивао у Донбасу, путем Минских споразума.

Укратко, формула гласи – нула притиска на страну коју подржава Запад, паралелно са максималним притиском на страну коју Запад не подржава или је сматра непријатељском, с циљем куповине времена док прозападна страна не ојача довољно да може да зада супарнику одлучујући ударац. У овом случају, ради се на стављању Срба на КиМ у немогућ положај, после чега би се Србија ставила пред избор – или да се сукоби са НАТО-ом или да мирно прихвати коначно одвајање КиМ од Србије и стављање преосталог српског народа у конц-логор на отвореном, нешто налик оном у Гази.

Било који од та два избора био би у најмању руку дестабилизујући за сваку власт у Београду. Више је него јасно да је то управо оно што политички Запад и жели да постигне. Они су одавно изгубили способност смислене изградње или обнове, али могу још увек и те како да науде сваком кога узму на нишан. Односно, ако већ пропадају, желе и друге да повуку у тај понор.

У свету је ситуација још гора:

– Не види се крај рата у Израелу. Нетанјаху зна да је мртав човек – у најмању руку на политичком плану – или ако изгуби свој геноцидни рат у Гази, или ако буде био приморан да полаже рачуне због несметаног Хамасовог пробоја из Газе у Израел 7. октобра и потоњих злочина над палестинским цивилима које су починиле израелске оружане снаге.

А има пуно индиција да је главни циљ следа догађаја покренутих 7. октобра заправо Иран и његови интереси у Сирији, Ираку и Либану. Одатле још учесталији позиви из америчких неоконзервативних кругова на бомбардовање Ирана. Одатле и огромна америчка армада која се муњевитом брзином ставила на располагање Израелу и његовом ”праву на самозаштиту”.

Томе треба додати и екстремне ционистичко-ортодоксне елементе у Нетанјахуовој влади који ишчекују стасавање беспрекорне црвене јунице како би коначно започели изградњу Трећег храма на месту на којем стоји трећа по реду муслиманска светиња, џамија Ал Акса, као и веома утицајне америчке ”хришћанске ционисте”, који би хтели да ”пожуре” Други долазак Христов тако што би максимално допринели избијању великог рата у Израелу као увертири за Његов повратак и успостављање хиљадугодишњег царства на земљи.

– Дубока америчка држава, чији је главни инструмент политичког владања и утицаја Демократска партија, са забринутошћу посматра стални успон популарности Доналда Трампа у разним предизборним анкетама. У исто време, постаје јасно чак и оним слабије упућеним да је амерички посреднички рат против Русије преко леђа Украјине и Украјинаца – осуђен на релативно скору пропаст, што би темељно пољуљало политичке позиције вашингтонских актера који су га и покренули и у њега уложили огроман политички капитал.

Америчка привреда се одржава на сасвим вештачки начин и мораће да се суочи са реалношћу у скорије време. А шта је традиционални рецепт америчких елита када ствари код куће не иду баш најбоље? Рат. Не само да би се оправдали неуспеси, додатно ојачао војно-индустријски комплекс и скренула пажња са домаћих проблема – већ да би се додатно погурала давоска шема о стварању јединствене светске владе, којој је неопходан светски сукоб да би се створили услови за прихватање од стране преосталог, измученог човечанства ”спасиоца” или ”спасилаца” који ће да реше ствар, сачувају свет од уништења и понуде сигурност у замену за нову врсту ропства.

– Има и других потенцијалних жаришта која се могу активирати. Око Тајвана или Јужног кинеског мора, око индијско-кинеске границе у Кашмиру, око коридора који повезује главни део Азербејџана са његовом ексклавом, Нахчиваном, око Турског тока као најсигурнијег канала за снабдевање Европе јефтиним и поузданим руским гасом…

Тешко да ће се видети светло на крају тунела док год Вашингтоном, Бриселом, Лондоном, Берлином, Паризом владају глобалистичке елите које још увек сањају о својеврсној ”владавини светом” – разуме се, по њиховим правилима. Било је таквих мегаломана и у ранијим историјским периодима, али тада нису постојала страшна оружја за масовно уништење каква постоје сада.

Због тога је јачање унутрашње националне кохезије у овако смутном времену императив од којег се не сме одустати. Због тога речи председника Републике Српске да треба ”формирати јединствену државу коју ће чинити Србија, Српска и Црна Гора” треба схватити крајње озбиљно, као националну водиљу и као питање опстанка свих Срба, где год они живели.

Тада ћемо се са предстојећим светским хаосом лакше изборити…