Павић: Рат за комунистичко наслеђе – пред Србима је избор који је све само не прагматичан

Пише: Александар ПАВИЋ

КАДА су се почетком 1990-их распадале комунистичке творевине СФРЈ и СССР, њиховим распадом се на међународном плану управљало тако што су се, као суверене, признавале њихове савезне републике, у границама које су одредили њихови доскорашњи комунистички режими.

Право на самоопредељење народа, које је признато Повељом УН, замењено је правом на самоопредељење административних јединица створених унутар једног недемократског поретка.

И, док је Устав СССР (члан 72) јасно предвиђао право сваке савезне републике на отцепљење, устав СФРЈ то право није предвиђао за републике, већ само за народе. Зато је ”у помоћ” прискочила тзв. Бадинтерова комисија тадашње Европске заједнице, која је пожурила да ”совјетизује” распад Југославије тако што је дала преимућство праву авнојевских република а не праву народа на самоопредељење.

Дакле, до тог новоуспостављеног принципа је посебно држао (тада још увек) демократски Запад, апсолутни победник Хладног рата, вођеног најпре у име – демократије и с њом повезаних слобода.

Другим речима, успостављање тзв. либералног демократског поретка утемељено је на очувању једног битног дела тоталитарног комунистичког наслеђа.

Придев ”тоталитарни” који се односи на бивше комунистичке режиме је институционализовао сам победнички политички Запад, Резолуцијом 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006, „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“:

„Тоталитарни комунистички режими, који су били на власти у Централној и Источној Европи у прошлом веку и који су још на власти у неколико држава у свету, без изузетка су карактеристични по масовном кршењу људских права“ (2. тачка).

Да не би било никаквог двоумљења о томе на које се све земље односи Резолуција 1481, па тако и потоња Резолуција Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, од 2. априла 2009. године, која се на њу позива, треба погледати Документ 10765 од 16.12.2005, односно Извештај Комитета за политичка питања Парламентарне скупштине СЕ, на основу којег је Резолуција 1481 и донета.

Према Експланаторном меморандуму известиоца Линдблада из Шведске, а који чини саставни део овог документа, „више од двадесет земаља на четири различита континента могу се квалификовати као комунистичке или под комунистичком влашћу током одређеног временског периода. Осим Совјетског Савеза и његових шест европских сателита, списак укључује Авганистан, Албанију, Анголу, Бенин, Камбоџу (Кампучију), Кину, Конго, Кубу, Етиопију, Северну Кореју, Лаос, Монголију, Мозамбик, Вијетнам, Јужни Јемен и Југославију“ (секција ИИИ, тачка 21).

У једнополарном свету који је настао, у историјским размерама, муњевитом брзином, западна је била последња. Стога је овај принцип права на самоопредељење не народа него административних јединица цртаних од стране тоталитарних режима, универзално прихваћен.

Новонастале државе су на глобалном нивоу признате као суверене и независне, укључујући у Русији и у Србији, иако су њихови већински, државотворни народи највише оштећени, с обзиром да их је више милиона остало ван граница својих матичних држава.

Без обзира на ту суштинску неправду, и у Москви и у Београду су се власти, мање (у случају Београда) или више (у случају Москве) вољно, помириле са тим исходом.

Ем су новонастале Руска Федерација и СР Југославија, тј. Србија, биле преслабе да оспоре такво решење комунистичког наслеђа, ем је у првој деценији једнополаризма победничком Западу практично препуштена улога ауторитативног тумача и ”чувара” међународног права. И није било назнака да ће се ни Москва ни Београд упустити у било какав покушај ревизије тог решења.

Све до пролећа 1999. године и НАТО агресије на СРЈ.

Тај брутални чин, који се може упоредити са Хитлеровом окупацијом демилитаризоване Рајнске области у марту 1936. године, представљао је више од обичне територијалне агресије. Као што је нацистичка Немачка својим чином срушила Версајски споразум који је успоставио мир у Европи после Првог светског рата, тако је и НАТО својом агресијом прекршио принципе постхладноратовског консензуса о контролисаном распаду посткомунистичког простора у Европи.

То кршење је силеџијски формализовано мање од девет година касније, када су све западне силе признале једнострано проглашену независност тзв. Косова, чија територија је представљала само аутономну област унутар СР Србије, једне од шест република СФРЈ, чије су границе, наводно, требало да буду неприкосновене.

То је тај чин који је, уз нераспуштање НАТО-а – без ког, опет, не би ни био могућ –сахранио мир у постхладноратовској Европи.

Није више било валидног основа – осим омиљених западних аргумената силе или двоструких стандарда –да иједна од држава које су признале једнострану сецесију од једне од бивших комунистичких република захтева поштовање територијалног интегритета било које друге бивше комунистичке републике. На пример Грузије. Или Молдавије. Или Украјине. Или, у будућности, било које друге, укључујући и Босну и Херцеговину.

Запад је, дакле, на Косову и Метохији погазио и међународно право и општеприхваћени међународни поредак.

Ништа нису вредели лицемерни западни, најпре амерички, покушаји да се случај Косова и Метохије прогласи ”јединственим”.

Сваком је било јасно да се један ”јединствен” случај лако може изродити и у друге, у складу са прагматичним и геополитичким интересима западних сила.

Русија и Кина су убрзано почеле да модернизују војску, да се слични ”јединствени” случајеви не би поновили и код њих. А управо је то претило да се деси Русији када су водеће западне силе, пошто су организовале пуч у Кијеву 2014. године, почеле да до зуба наоружавају Украјину и полако је претварају у одскочну даску за њихов нови-стари поход на Исток. (Узгред, организовањем разних обојених револуција у другим државама, западне силе су додатно исмејале концепт суверенитета.)

Сада видимо да су, у случају руске специјалне операције у бившој Украјинској Совјестској Социјалистичкој Републици, чији је циљ, по речима руског председника, и ”делењинизација” њених граница, најгласнији и најагресивнији критичари руске акције ”демократске” западне државе.

И Хитлерова Немачка је 1944. могла да се позива на кршење међународног права када су се савезничке снаге искрцале на Нормандији и кренуле у ”окупацију” ”суверене” Француске.

Да закључимо, вољом и деловањем западних сила, међународно право и постхладноратовски поредак у Европи су погажени. Да ли то значи да и Србија треба да престане да се позива на међународно право, односно Резолуцију 1244, и да, заједно са Републиком Српском, престане да се позива на Дејтонски споразум?

У овом тренутку – не, зато што поштовање истих још увек носи са собом неки морални капитал у међународним односима, поготово међу земљама – а оне чине огромну већину човечанства – које нису прекршиле међународно право, па чак и оним које су невољно прихватиле да учествују у том највећем од свих савремених удружених злочиначких подухвата – злочину против постхладноратовског мира. (У складу са позивањем на међународно право, Србија би такође требало да ускрати признање нелегално постављеном ”високом представнику” Шмиту, све док не буде легално изабран у Савету безбедности УН.)

У међувремену, хтели-не-хтели, на сцену ступа нова борба за нови међународни поредак. А у основи те нове борбе, односно глобалног сукоба, неизбежно ће бити борба заснована не толико на погаженом праву, колико на вредностима. Које ће, ако планета овај сукоб преживи, одредити нови међународноправни поредак, или бар општеприхваћена правила међународног понашања.

Питање за Србе је – којим ће се вредностима приклонити?

Да ли вредностима једнополарног света ухваћеног у Тукидидовој замци очајничке одбране хегемонског положаја, света вођеног идеологијом наметања решења заснованих на произвољним правилима које пишу најмоћнији, вредностима либерал-фашистичког рата против вере, човекове природе и слободе, вредностима финансијско-медијске олигархије која попут џиновског удава гуши систем слободног привређивања и демократског политичког поретка који је Западу и обезбедио победу у Хладном рату?

Или вредностима мултиполарног света у којем, по речима Сергеја Лаврова, нема другоразредних играча и у којем су сви равноправни.

Избор је све само не прагматичан.