Павић: Пресуда против председника Српске вероватно би била прелазак Рубикона у БиХ и региону

АКО Суд БиХ прогласи председника Српске кривим за непоштовање одлука лажног високог представника, таква пресуда би врло лако могла да темељно и трајно дестабилизује БиХ протекторат, у зависности од казне која би била изречена.

Евентуална забрана обављања функције би означила покушај увођења директне диктатуре западних сила преко лажног високог представника и поништавање изборне воље грађана Српске преко суштински лажног суда БиХ, који није предвиђен Дејтонским споразумом.

Морало би се рачунати с тим да би таква одлука означила и спремност западних сила да гурну БиХ и регион у нову кризу која би лако могла да измакне контроли. Имајући у виду да Куртијев терор над српским становништвом на КиМ остаје некажњен од стране тог истог политичког Запада, јасно је да би пресуда против Милорада Додика представљала свесно истакнут двоструки стандард и означила почетак нове фазе директног западног обрачуна са српским народом у целини.

Каква год да буде пресуда, она неће имати везе ни са каквим правом, већ са геополитичким и неоколонијалним интересима западних сила у региону, на челу са САД, да одрже контролу над нашим просторима – под њиховим условима.

Дакле, ако пресуда буде релативно блага, то би значило да је у овом тренутку у западним центрима моћи процењено да не треба изазивати (пре)оштру реакцију Републике Српске – било грађана, било политичких елита и да им је најважније да задрже какав-такав мир и стабилност у БиХ и региону. То са њиховог становишта има смисла имајући у виду друга жаришта на којим су западне глобо-империјалне елите проактивно ангажоване – најпре у Украјини и на Блиском истоку – и потребу да не расипају снаге на превише фронтова.

С друге стране, оштрија пресуда која би подразумевала политички прогон Милорада Додика и, евентуално, његово искључење из политичког живота, очигледно би била срачуната на изазивање повећаних напетости и дестабилизације БиХ и региона. То би се могло тумачити као очајнички потез западних сила да ширењем глобалног фронта натерају првенствено Русију да део својих снага (пре)усмери ка одбрани својих српских савезника, што би свакако утицало и на даље интеграције БРИКС-а и темпо развијања мултиполарног света и његових пратећих структура.

У геополитичком смислу важност БиХ се никако не може занемарити, с обзиром да је тај протекторат, уз Србију, једини преостали део територије на Балкану који није усисан у евроатлантске оквире, и то искључиво захваљујући отпору српског фактора са обе стране Дрине.

Русији – а ни Кини – свакако не би одговарало усисавање БиХ у НАТО које би могло да се убрзано спроведе уклањањем главне политичке препреке том процесу – а то су Милорад Додик и владајућа већина у Републици Српској чији је он предводник и симбол. Не само да би БиХ била изгубљена већ би се повећао притисак на саму Србију, с обзиром да би она остала једина земља у региону изван НАТО-а, блоковски раздвојена од преко милион Срба у Републици Српској и БиХ у целини, што би дало прилику прозападним снагама да представе НАТО интеграције као фактор уједињења свих Срба под истим политичко-безбедносним кишобраном.

Наравно, не треба изгубити из вида још један фактор, унутарполитички, који може довести поменуте западне центре моћи до одлуке да још једном потпале ”буре барута” – страх од победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима. Неолиб-неокон глобалистичке елите се, између осталог, плаше победе Доналда Трампа због његове више пута декларисане намере да смањи амерички војни ангажман у Европи, па чак и да под одређеним околностима напусти НАТО. Отварање новог европског жаришта могао би да представља покушај наведених елита да отежају па и онемогуће америчко повлачење или дезангажман са континента.

Зашто би строга пресуда Суда БиХ против Милорада Додика довела до снажне реакције српске јавности са обе стране Дрине? Зато што би она представљала чин огољене окупације, озваничавање владавине (спољне) силе над правом. Испало би да један нелегално постављени странац уз помоћ једног нелегитимног суда може да поништи демократску изборну вољу грађана Републике Српске.

Тешко је замислити да би српска јавна свест – ако не српски политичари – била спремна да прихвати тако бруталан чин и нови губитак слободе и независности, и то формално путем декрета који би дошао из Сарајева.

Шта може да се учини да се најгори сценарио спречи, или бар отежа његово одигравање? На првом месту, страни фактор – као и политичко Сарајево – треба да знају да ће реакција на покушај уклањања легално и легитимно изабраног председника Републике Српске изазвати не само реакцију него и отпор, који може попримити различите облике.

Било би од велике важности да такве поруке буду упућене и из Бања Луке и из Београда, било јавно било дипломатским каналима – или и једним и другим каналима, у зависности од степена процењене делотворности.

Наравно, у случају да западни центри одлучивања процене да им управо и треба дестабилизација, такве српске поруке би чак могле да их додатно подстакну. Међутим, сваки народ и држава које држе до себе имају своје црвене линије које се не смеју прећи, без обзира на последице које би реакција могла да изазове.

(Трибина је одржана 3. октобра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, а уз подршку Представништва РС у Србији)