Павић: Ово су пресудни дани, недеље и месеци за будућност света и наше место у њему

Пише: Александар ПАВИЋ

ПОСЛЕ англо-америчке саботаже Северног тока 1 и 2, скоро муњевитом брзином су руски и турски председник обнародовали потенцијално тектонску промену у европској равнотежи снага: да се, претварањем Турске у ново гасно чвориште, континентални енергетски токови селе са севера и запада Европе на њен југоисток.

А са њима, врло могуће, и значајан индустријски и геополитички потенцијал.

Као што су многи упућени посматрачи последњих месеци истицали, незаобилазни чинилац немачке и, уопште, западноевропске економске моћи протеклих деценија били су јефтини и поуздани енергенти који су долазили из Русије, као и практично неометани приступ источним сировинским базама и тржиштима.

Својом глупошћу и вазалном потчињеношћу америчкој дубокој држави и њеним финансијско-идеолошким приоритетима, ЕУ политичка класа сама себи сече грану на којој седи. Ем су се одрекли јефтиних и обилних енергената, ем себе дисквалификовали као поуздане партнере са којима уопште вреди размотрити обнову озбиљних односа.

Руским језиком говорећи, они су недоговороспособни.

Њихов губитак је потенцијални добитак нашег дела Европе. Србија има прилику да, захваљујући новом турском чворишту и новим крацима Турског тока, постане још озбиљнија гасно-транзитна земља, што би се наравно позитивно одразило и на Републику Српску и цео српски свет. Уз то, задржавањем статуса пријатељске земље која није увела санкције Русији, Србија би себи обезбедила, уз додатни приход од транзитних такси, и компаративно јефтину енергију у односу на највећи део Европе. Односно, створили би се услови за нашу реиндустријализацију – под условом да изаберемо политичку елиту која је за то стварно заинтересована.

Наравно, ово је све под условом да, из чисте пакости и очајничког беса, Запад не саботира ове процесе на исти начин на који увелико саботира сам себе. Украјински диверзанти су већ покушали да саботирају Турски ток. Сигурно ће таквих покушаја бити још.

Мораће да се решава и питање Бугарске као безбедне транзитне земље и Дунава као поузданог пловног пута. А, наравно, треба очекивати нове западне ударе на саму Турску, прецизније на Ердогана, коме се 2023. смеше нови председнички (и парламентарни) избори, што ће бити и нова америчка шанса да га свргну са власти и врате Турску под своје окриље, тј. у пуни вазални однос.

Али не отвара се само перспектива селидбе енергетских токова у наш део Европе, већ и евроазијских трговинских и инфраструктурних токова. Кинески Појас и пут ће свој приступ Европи сада све више тражити преко јужног правца, због потенцијално дугорочних неизвесности око Украјине, Белорусије и Балтика, и америчких притисака на ЕУ да се још одлучније супротстави Кини.

Нови коридор север-југ, који спаја Санкт Петербург (и потенцијално Северни морски пут) преко Каспијског мора са Ираном и, даље, са Индијом и Индијским океаном, такође се грана према Црном мору каналом Волга-Дон и, даље, према Дунаву и Медитерану. Евроазија се повезује, и ту лежи истинска перспектива целог простора од Лисабона до Владивостока – само је питање ко ће хтети и моћи да је искористи.

Избор ће бити између жртвовања неомеркантилистичким интересима америчке дубоке државе, корпорација и трансхуманистичким, орвеловскими антиљудским циљевима Давоса – и равноправног укључивања у рађајући мултиполарни свет и његова огромна тржишта и цивилизацијску разноликост укорењену у традиционалним поимањима људских односа.

Сви садашњи западни притисци на српски простор су у функцији везивања српског фактора са обе стране Дрине за војно-политички и трговински блок западних ”либералних” диктатура, у статусу перманентних грађана трећег реда.

Неваспитани Кристофер Хил – који никад није ни требало да добије амбасадорски агреман – плашљивим српским политичарима скоро свакодневно испоручује захтеве – да не смемо више ни да погледамо на Исток, да се одрекнемо Руса у корист оних који су нас (и он је био интегрални део екипе) злочиначки бомбардовали и озрачили, и да ”диверсификујемо” своје изворе енергије – односно да пристанемо, попут малоумне западноевропске политичке ”елите”, да нам Хилови послодавци продају течни гас по вишеструко већој цени (и неупоредиво мањим количинама) од руског, док нам у исто време ”демократски” отимају Космет и још ”демократскије” гасе Републику Српску.

А све то уз пратеће садржаје непрекидних геј парада, тровања деце трансџендеризмом, уништавања историје, традиције и вере и перманентне беде за огромну већину да би оних најбогатијих 0,1% западних олигарха могли да заокруже своју мега-плантажу.

Амерички речено – хвала али не хвала.

У истој функцији су и притисци да Србија што прихвати ”коначно решење” за Косово и Метохију, односно да тој лажној творевини дозволи, за почетак, чланство у УН.

А ту су и незаконити покушаји да се Милораду Додику одузме или се бар делегитимише изборна победа. Јер, не могу се Срби западно од Дрине утерати у европски вазални тор ако су предвођени лидером који је у одличним односима са Русима и Путином, а уз то му не пада на памет да дозволи чланство БиХ у НАТО.

Ово су, без претеривања, одсудни дани, недеље и месеци за будућност света и наше место у њему.

Већ три деценије се западне силе из петних жила труде да униште српску државност, историју и идентитет (истине ради, то исто раде све отвореније и сопственим поданицима – што није никаква утеха). И тридесет година, у скоро немогућим условима, ми тим напорима суштински одолевамо (јер, да не одолевамо, да парафразирам Матију Бећковића, не би нас и даље толико притискали).

На почетку смо били практично сами против целог света. Сад то више није случај. Штавише, рађа се нови свет који нам нуди све оно што самоубилачка западна цивилизација покушава да нам одузме.

Притисци јесу велики, али би избор требало да буде веома лак.