Павић: Обележавања операције ”Халијард” опет су показала да истина највише одговара Србима

Пише: Александар ПАВИЋ

ПРИЛИКОМ недавног обележавања 76-годишњице операције ”Халијард” у Бољанићу код Добоја, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик и председница Републике Српске Жељка Цвијановић одали су достојну почаст јунацима те операције, најпре тако што су ствари, тј. актере назвали правим именима. 

”После 76 година овде смо, као доказ да се истина не може сакрити. Истина је да су овде у Бољанићу, уз подршку Југословенске војске у отаџбини, која је учествовала у борби против фашизма, спасени бројни пилоти,”истакао је Милорад Додик, додавши да су Срби имали две војске у борби против фашизма и нацизма:

”Под окриљем Драже Михаиловића и покрета НОБ-а, који је на крају побједио, али у оба Срби су били најзначајнији фактор те борбе. Нећемо их никада заборавити.”

”Овим одајемо почаст свим борцима против фашизма. Ова мисија је трајала од маја 1944. до фебруара 1945. године, и за то вријеме спашено је преко 1.200 пилота, а велики удио имали су српски сељаци и Југословенска војска у отаџбини,”изјавила је Жељка Цвијановић.

Званичних негативних реакција из Сарајева није било. Што је, у овом случају, могло и да се очекује.

Не само зато што је свака наведена реч истинита, већ зато што су у обележавању учествовали и – Американци.

Ко у сарајевској политичкој бари сме да критикује сећање на операцију спасавања америчких авијатичара?

И то не било какву операцију, већ, како се наводи на сајту Америчког ратног ваздухопловства, највеће такве операције у историји када је реч о Американцима.

Још горе, не само да су у акцији спасавања Американаца учествовали Срби, већ омражени ”четници” Драже Михаиловића. Они исти за које се деценијама лажно тврдило да су ”квислинзи”, ”колаборационисти”, и још много горе од тога.

Током тих деценија, како је истакао српски члан Председништва БиХ, комунистички режим је сакривао истину о овом догађају јер му није ишла у прилог чињеница да је ”краљева војска” учествовала у овом храбром и рискантном подухвату.

Чак се истина о овом догађају деценијама чувала и од америчке јавности из реалполитичких разлога, због незамерања Јосипу Брозу Титу, који је политичком Западу и те како био потребан као неко ко је рушио јединство реал-социјалистичког блока док је СФРЈ служила као својеврсна хладноратовска тампон зона.

Исто тако је и чињеница о постхумном одликовању ђенерала Михаиловића од стране америчког председника Трумана 1948. годинедржана у тајности све до 1967. године, када ју је обелоданио један конгресмен из државе Илиноис.

Подсећања ради, овако гласи текст тог највећег одликовања које су САД додељивале страним држављанима, Легије за заслуге првог степена: „Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као главни заповедник југословенских оружаних снага и, касније, као министар војни, организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године. Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спасени и безбедно враћени на савезничку страну. Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судионици у извојевању коначне савезничке победе“.

Садашња обележавања операције ”Халијард” су само последњи доказ старе мудрости да истина кад-тад изађе на видело. А истина, тако некако увек испадне, највише одговара српској страни на овим просторима.

Када се истина о ”Халијарду” јасно и гласно износи у Републици Српској, она има више од пуког катарзичног значаја, јер побија више теза. На пример, лажну тезу да су и Срби имали своје ”усташе”, односно ”ханџаровце” и ”балисте”. Није то била само уравниловка уравниловке током деценија ради ”братства и јединства”, нити само подмукли покушај изједначавања бораца за слободу и истинских колаборациониста-џелата, већ и начин да се психолошки убије осећај моралне супериорности који су Срби заслужили да носе после Другог светског рата, као главни покретачи и носиоци оба антифашистичка и антинацистичка ослободилачка покрета на територији Југославије.

Побијена је и теза да су Срби нужно антизападно, односно антиамерички настројени, која поготово одговара пропагаторима унитарне БиХ, коју без америчке помоћи и подршке не могу никад да остваре.

Исто тако је додатно пољуљана неприкосновеност ”светог АВНОЈА-а”, која почива на темељима приказивања НОБ као јединог истинског анти-фашистичког/анти-нацистичког покрета на овим просторима.

Истина, самим тим што отворено заговарају признавање тзв. Косова од стране БиХ, сарајевски политичари већ забијају клинове у мртвачки ковчег АВНОЈ-а и његових вештачких граница. Ипак, потезање сећања на још један, антикомунистички ослободилачки покрет носи и додатне предности.

Поготово у тандему са подсећањем на чињеницу да су ЕУ и Савет Европе одавно у резолуцијама сврстали комунистичке режиме у исту раван са осталим тоталитарним режимима попут ”нацизма”, ”стаљинизма” и ”фашизма” с чијим се наслеђима треба обрачунати, а да је СФРЈ сврстана и поименце међу ”двадесет земаља на четири различита континента” које се ”могу квалификовати као комунистичке или под комунистичком влашћу”.

А авнојевске границе, укључујући и границе БиХ, део су наслеђа тог и таквог режима. С којим ће, ако истински желе у ЕУ, политичко Сарајево кад-тад морати да се разрачуна, онако исто како се Српска разрачунава.

На крају, није искључено да ће, ако Трамп освоји други мандат, Американци код нас мало више наступати у складу са неким традиционалнијим геополитичким обзирима. На пример, као противтежа Немачкој и њеном неоколонијалном продору на наше просторе. А ”Халијард” је свакако подсећање на то ко је био на чијој страни.

Уосталом – зашто и Џаферовић и Комшић нису били на обележавању годишњице ”Халијарда”? Шта то тачно они имају против спасавања америчких војника од непријатеља?