Павић: Комшић се гађа камењем а живи у стакленој кући званој БиХ

Пише: Александар ПАВИЋ

СРЕДИНОМ јула је Жељко Комшић у интервјуу за Дојче веле изнео следећу мисао: ”Ако ћете бити реални и прагматични – Косово је држава”.

Постоји једна америчка изрека: људи који живе у кућама од стакла не би требало да се гађају камењем. А ако се за неку конструкцију може рећи да припада тој категорији здања – крхких, несигурних, осетљивих, загушљивих,провизорних – то је БиХ.

Упркос томе, лажни хрватски члан Председништва БиХ је нашао за сходно да јавно саопшти да апсолутно признаје право сваке скупине која се самопрокламује у ”демократски изабране вође народа” да прогласи независност.

Са чисто правног становишта, то је сасвим у реду, јер то је исто учинио и Међународни суд правде када је у јулу 2010. у свом саветодавном мишљењу оценио да декларација о независности тзв. Косова није противна међународном праву.

Власти Крима су се такође позвале на ово новоуспостављено начело када су расписале референдум о независности а затим, на основу његових резултата, гласале о повратку тог полуострва у састав Русије. (У исто време, треба напоменути, званична Русија јасно истиче да нема паралеле између Крима и КиМ.)

Нема више државе на свету у којој нешто слично не би могло да се деси. А да ли такав акт може да се спроведе и у пракси – зависи од снаге државе од које се тражи отцепљење, односно снаге државе с којом се евентуално планира уједињење, као и од снаге њихових савезника.

Међународни суд правде је суштински легитимисао закон џунгле.

Дружина која је на територији Косова и Метохије прогласила независност представљајући се као ”Косово” призната је од стране водећих западних држава и њихових вазала, и поред живе и неукинуте Резолуције 1244 СБ УН по којој је КиМ саставни део Републике Србије.

Другим речима, Комшић се ставио на страну хајдучке уместо легалне скупштине (у члану 107 мишљења МСП је изричито наведено да они који су прогласили независност тзв. Косова нису исто што и орган Привремених институција звани Скупштина Косова), што и није чудно, с обзиром да је радо, већ трећи пут пристао да буде силом наметнут као представник народа који га неће.

Прилично је извесно да Комшић не схвата преседане које сам поставља оваквим својим изјавама.

Није ни то чудно, јер марионете не размишљају у оквирима права већ само односа снага и важности приклањања тренутно јачем и спровођењу његове воље, шта год у законима и споразумима писало. Али, то је већ њихов проблем.

Да ли би се Комшић на исти начин поставио када би неки ”демократски изабрани вођи” друга два народа у БиХ прогласили независност од БиХ, по рецепту дружине из Приштине, тј. по стандардима одобреним од стране Међународног суда правде?

Ако не би, зашто не би?

Да ли зато што би се газде мрштиле, или зато што се не слаже са стандардима које је поставио МСП?

Али – ако би било ово друго, зашто онда признаје те исте стандарде кад је реч о тзв. Косову?

Баш би било забавно чути образложење, које би се морало заснивати на примитивној логици да је добро кад наше племе украде стоку али зло када друго племе украде нашу.

Срећом по Комшића, српској страни у БиХ у овом тренутку је само до изворног Дејтона, што је више пута поновљено са највиших места у Републици Српској – мада уз честу ограду да је примена двоструких стандарда искључиво на српски народ на дужи рок неодржива и неприхватљива.

Но, да се Комшић и Комшићи не би превише опуштали, ваља напоменути и то да се стандарди успостављени Саветодавним мишљењем МСП не морају уско односити на декларације о независности већ и на друге декларације издате од стране ”демократски изабраних вођа народа”. На пример, на декларацију о привржености Дејтону и проглашавању, тј. реафирмацији институција формираних строго у складу са одредбама Општег оквирног споразума за мир у БиХ.

Било би изузетно занимљиво видети реакције свих који подржавају хајдучки прокламовану независност тзв. Косова на аналогну декларацију привржености Дејтону и дејтонској БиХ. Заправо, би било комично пратити ”изненађене и увређене” поборнике сецесије коју су спровели бивши (?) терористи како се из петних жила упињу да оспоре решеност представника једног другог народа – не да почине сличан акт сецесије већ да, напротив, реафирмишу један међународни споразум, чији су гаранти биле водеће силе света, а који даје пуну подршку територијалном интегритету државе на коју се односи.

Тада би темељи данашњег светског (бес)поретка били карикатурално разоткривени.

Хука и бука на поштоваоце мировних споразума, а подршка и одобравање за кршиоце истих.

Нагледали смо се таквих апсурда последњих деценија, а поготово у овој години короне – па нас више ништа не треба изненадити.