Павић: И удар на Ђоковића је доказ да су сви Срби једнаки пред кенгурским судовима

Пише: Александар ПАВИЋ

ЕНГЛЕСКА кованица ”кенгурски суд” се код нас одомаћила током страховладе Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, боље познатог као Хашки трибунал, тог отелотворења искривљене, селективне, унапред пројектоване (не)правде.

Судбина неправедно осуђених Срба пред кенгурским судом у Хагу је, наравно, далеко тежа од судбине најбољег тенисера свих времена пред оним аустралијским, али је ипак умесно упоредити их – и због аналогних неправди и због симболике која се једноставно намеће.

Јер, могао је Новак овако да прође и пред неким другим судом неке друге земље – али га је брутална неправда ошинула – и то пред очима светског аудиторијума – баш у земљи кенгура.

„Случај комедијант”? Или неопходно утврђивање градива о томе у шта се претвара ”демократски и слободни” Запад, у време растуће светске кризе која све више мирише на велики сукоб?

Срби као народ се, после пада Берлинског зида, једноставно нису уклопили у нови светски поредак – мада су, супротно непријатељској пропаганди, учинили све што су могли, осим да се одрекну самих себе, да се како-тако уклопе.

Да поменемо само српски пристанак на ”историјски споразум” са Муслиманима из БиХ о очувању заједничке државе из лета 1991, уз Милошевићев предлог да први председник те нове-старе државе (без Словеније и Хрватске) буде Алија Изетбеговић. Или тзв. Кутиљеров план из марта 1992, у склопу ког су Срби чак прихватили независну БиХ у замену за мир.

Од обадва документа, који би сачували мир и отворили пут мирнијој интеграцији у тадашњи нови поредак за све народе бивше СФРЈ, одустао је Алија Изетбеговић. Али су на крају, пред кенгурским судом и кенгурском јавношћу, ипак окривљени Срби.

И Новак Ђоковић је, са породицом, током година чинио све да се уклопи у глобални тениски поредак, и то радио, разуме се, неупоредиво успешније. Али, ни он на крају није успео да се уклопи у ”нови светски поредак” (који је иначе дословце у септембру 2021. објавила  једна од аустралијских ”др Конова”, др Кери Чент) иако је и он урадио све што је било до њега да му се прилагоди – осим да се одрекне себе.

И на крају је и он добио кенгурску правду.

Паралела је још дубља.

Новак је представник Србије, једне од најслободнијих земаља света у време новог корона-поретка. И он је, као приврженик слободе избора – а не никаквог ”антиваксерства” – претрпео неправду и намерно понижавање. И то, ни мање ни више, него на православни Божић.

Иако, наравно, није имао никакву намеру да буде симбол било чега, већ само да, користећи све легално доступне изузетке који су му предочени, стекне право да се бори за још један, и то рекордни, Грендслем трофеј.

Као што ни Срби у целини нису имали намеру да постану симболи отпора новом светском поретку, али су то ипак постали.

Да ли су носиоци новог поретка знали више о нама него што смо тада колективно знали о себи самима, па нам учинили услугу коју од њих нисмо ни тражили?

Или смо једноставно такви да се у то што се свету спрема не уклапамо, чак и поред најбоље воље…

Јер, треба се сетити још нечега, периода из прве деценије овог века, кад су многи српски политичари са обе стране Дрине покушавали да се, некад скоро по сваку цену, прилагоде ”новом поретку”, кроз разне, често понижавајуће уступке.

Шта је био резултат? Да ли нам је свима било боље? Да ли нас је нови поредак прихватио и интегрисао? Или смо били на дуплом губитку као заједница (не рачунамо овде појединце који су лично профитирали) – ем су жртвовани неки витални национални интереси, ем се изгубило и нешто од националне части.

Срећом, не трајно, јер се уникатни, колективни дух српског народа на крају ипак побунио – боље рећи пробудио. А свако има право и на грешку и на покајање.

Зато тзв. Косово није признато, зато и даље постоји Република Српска, зато су литије никле привидно ни из чега у Црној Гори. И зато смо и даље слободна национална територија (осим окупиране Црне Горе) у скоро потпуно поробљеној Европи.

Слободна од НАТО, слободна од ковид-тоталитаризма и његових кенгурских судова и кенгурске науке, која и даље намеће, где год може, присилну вакцинацију и електронско жигосање преко ковид-пропусница – и поред очигледних доказа да вакцина не штити од заразе нити спречава њено преношење, а да је природни имунитет и даље супериоран у односу на вештачки.

Да нисмо оно што јесмо и да нисмо пружали достојан отпор свих ових година – макар и несвесно – сада бисмо били интегрисани међу ”срећне робове” глобалне фармако-индустрије и њених политичких и медицинских слугу који би постали власници нашег природног имунитета, неспособни да се више икад уздамо у се и у своје кљусе, вечно зависни од нових ”бустера”, и добромислећих” бирократа-капоа који ће одлучивати да ли смо достојни да прошетамо пса и када, и да ли смо заслужили привилегију посећивања родитеља, родбине и пријатеља у прописано време, ваљда док се вирус одмара.

Претпоставка писца ових редова је да ће и Новак остати свој. А у ком облику ће то урадити, нека остане, као и до сада, на њему.

Сваки Србин бира свој мање или више уникатни пут до слободе. Као и сваки истински човек.