Павић: Додикова посета Москви за српско место у новом мултиполарном поретку

Пише: Александар ПАВИЋ

СВОЈЕВРСТАН подвиг је за било ког европског политичког лидера да у данашње време дириговане хистерије против свега руског отпутује у Москву– али не као намргођени поштар закулисних владара данашњег климактеричног Запада – већ као неко кога руско руководство препознаје као ”пријатеља наше земље”, како је председник Руске Федерације оквалификовао српског члана Председништва БиХ.

Заправо је то јединствен случај од почетка руске специјалне војне операције у Украјини 24. фебруара ове године.

Да би подвиг био још већи, Додик је са уважавањем говорио о предстојећем референдуму у Доњецкој и Луганској Народној Републици за улазак у састав Русије, па чак изразио спремност Републике Српске да пошаље посматраче. То је, наравно, у потпуној супротности са ставом колективног Запада о непризнавању сва четири референдума који ће бити одржани од 23. до 27. септембра.

Мада су западно лицемерје и двоструки стандарди нешто што је постало аксиом, саставни део било какве смислене приче о савременим међународним односима, ипак ваља документовати сваки нови прилог који тај аксиом додатно утврђује и потврђује.

Дакле, колективни Запад неће ни да чује за исказивање права и воље народа Крима, Донбаса, Херсонске и Запорошке области за самоопредељење, а камоли да их призна. Ово упркос чињеници да је тај исти колективни Запад 2010. године здушно поздравио Саветодавно мишљење Међународног суда правде о једнострано проглашеној независности тзв. Косова.

Тада су западна уста била пуна ”принципијелне” подршке легализацији права било ког скупа самопрокламованих ”демократски изабраних вођа народа” да једнострано прогласе независност и отцепљење од једне државе чланице УН.

И то без референдума и мимо важеће резолуције Савета безбедности УН.

У чему је разлика?

Па, у томе што отцепљење Косова и Метохије од Србије одговара геополитичким интересима колективног Запада, док руско поништење тековина бољшевичке револуције не одговара. И – то је то. То је оно о чему говоре данашњи политички представници колективног Запада када, уместо да говоре о поштовању међународног права, говоре о ”поретку заснованом на правилима”.

Јер, међународно право је нешто опипљиво, нешто што се може наћи у Повељи УН или Завршном акту из Хелсинкија. А поредак заснован на правилима је – оно што Запад одлучи у датом тренутку да је његов прагматични интерес. До следећег тренутка.

Уосталом, лепо је све то још 2002. објаснио саветник Тонија Блера, Роберт Купер, у ауторском чланку за лондонски Гардијан под насловом ”Нови либерални империјализам”, када је неувијено изнео виђење међународних односа кроз призму ”победничког” западног униполаризма:

“Изазов постмодерног света лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – сила, превентивни напади, обмане, шта год је неопходно да би се носили са онима који још увек живе у свету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када делујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле.”

Пошто су и Република Српска, и Србија и Русија део ”џунгле”, на њима је више него дозвољено примењивати чувене западне двоструке стандарде.

Република Српска је, конкретно, заробљеник протектората који је проглашен ”независним” на основу ништавог референдума, одржаног 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на којем није испуњен законски услов да на њему мора да гласа више од две трећине грађана БиХ. Тај и такав референдум је колективни Запад ипак признао – што је био и главни окидач за грађански рат који је одмах потом избио у тој југословенској републици.

Али би, као што је више пута запрећено, тај исти колективни Запад колективно вриснуо ако би власти Републике Српске и помислиле да организују референдум о издвајању из бх протектората и припајању Србији.

Тај капацитет за истовремено прихватање супротстављених мишљења или веровања – doublethink – је у Орвеловом дистопијском роману ”1984.” представљао један од стубова интернализовања тоталитарног поретка и будућности које је најављивао: ”чизме која гази људско лице – заувек”.

А то и јесте дистопијска визија која се сада све отвореније нуди западном човечанству посредством Светског економског форума: тотални надзор, обавезна редовна вакцинација, деиндустријализација, конзумирање инсеката и синтетичког меса, ”зелени” терор, трансхуманизам и збрињавање милијарди ”сувишних људи” уз помоћ виртуелне реалности и дрога до њиховог коначног изумирања, у корист нових ”богова” које вештачка интелигенција, уграђени чипови и синтетичка ткива треба да учине ”бесмртним”.

И ту је тај други битан аспект Додикове успешне посете Москви, мимо обезбеђивања повољне цене гаса и најаве додатног јачања енергетске безбедности– и то не само за Српску већ и за цео бх протекторат.

Задржана је важна спона, линија комуникације и цивилизацијски прикључак са једном од две најважније земље-окоснице новог мултиполарног поретка (друга је Кина), заснованог не само на истинском међународном праву и Повељи УН, већ и, још важније, на одсуству било каквог политичко-културног интервенционизма или империјализма, присиле и туторства, као и на деидеологизованом грађењу политичких, економских, културних и духовних веза између различитих народа, вера и цивилизација.

Мултиполарни свет равноправности, међусобног уважавања и одсуства диктата много више одговара слободном и слободољубивом српском духу од духа присиле, моралне декаденције, богоборства и мизантропије у који је утонуо данашњи Запад.

И, један од два најмоћнија носиоца тог новог, слободног мултиполаризма је пожелео Додику и ”патриотским снагама” успех на предстојећим изборима.

Па нека сами гласачи у Републици Српској одлуче ком би се царству радије приволели 2. октобра.