Павић: Да ли су нон-пејпери у функцији отварања нових жаришта?

Пише: Александар ПАВИЋ

НЕДАВНО су чувени антиглобалистички новинар Пепе Ескобар и познати амерички економиста Мајкл Хадсон снимили врло занимљив разговор  о мултиполарном свету у рађању и главним препрекама које још увек стоје пред њим.

Говорећи о агресивним америчким настојањима да се тај процес осујети, Ескобар је подсетио на постулате које је Збигњев Бжежински, сива еминенција америчке геополитике у последњим деценијама 20. века, изнео у својој познатој књизи ”Велика шаховска табла”. Наиме, на три велика императива империјалне геостратегије:

1. Спречити сарадњу и одржати безбедносну зависност вазала. То се, у америчком случају, првенствено односи на Немачку и Јапан, кључна чворишта евроазијског ивичног појаса – тзв. Римленда – ради контроле и изоловања средишњег дела континента – тзв. Хартленда.

2. Даваоци данка треба да буду послушни и заштићени, и то на простору од Латинске Америке до Блиског истока, поготово Саудијске Арабије.

3. Спречити уједињење ”варвара” на простору Евроазије, односно Русије и Кине.

Проблем је што је на евроазијском простору већ дошло до консолидације сарадње три кључне државе – Кине, Русије и Ирана, као и до стратешког партнерства прве две – које су равноправни ривали Сједињених Држава. А то се непосредно коси са наведеним стратешким императивом – спречавањем појаве равноправног такмаца у Евроазији.

Е, сад, ово су већ класични, широко познати постулати вековних англоамеричких геополитичких стремљења, и ту нема ничег новог. Оно што је, међутим, ново је квалитет људи који су преузели полуге власти, на првом месту у Вашингтону.

Ескобар дословце сматра да су ти људи ”потпуно луди” и да олако говоре о нуклеарном рату који би, због моћи данашњег оружја, био и последњи.

Потврдивши ову Ескобарову оцену, Хадсон је отишао корак даље и конкретно се бавио коренима лудила о којем његов саговорник прича. Вреди га непосредно цитирати:

„Американци желе рат. Људи које је Бајден именовао, имају емотивну мржњу према Русији. Разговарао сам са људима у влади који су блиски Демократској партији. Они ми кажу да постоји патолошка емотивна жеља за ратом против Русије, која већином потиче од чињенице да су руски цареви били антисемитски настројени. Та мржња је непосредно везана за судбину њихових предака: ”Погледајте шта су урадили мом прадеди.” Тако да су ти људи спремни да подрже нацисте и антисемите у Украјини. Спремни су да подрже данашње антисемите широм света док год су у функцији освете… Срео сам те људе. Њихове емоције су мржња и бес. На лицима им се види у шта су се претворили. То је врло опасно. Они су луди.”

Јасно је на кога се све ово односи. Неки од њих, попут Викторије Нуланд, непосредно су учествовали у преврату у Кијеву у фебруару 2014. године, који је суштински дестабилизовао не само Украјину, него руско-немачке и руско-европске везе уопште, као и битне процесе инфраструктурног, енергетског и економског спајања у Евроазији.

Управо у складу са визијама старог руског непријатеља Бжежинског.

После четири године Трамповог интеррегнума, та екипа се вратила у Белу кућу, на крилима још једне обојене револуције, овог пута у сопственој земљи. И сад су још љући и још жељнији освете – и према Трамповцима, које, према једном бившем Трамповом саветнику, гледају као на ”нове Србе из 1990-их”, и према Русима.

Али, и сваком ко стоји на путу њихове визије Сједињених Држава као, по речима Медлин Олбрајт, ”незамењиве нације”, која једина има право да прописује правила остатку света.

Није чудо што се нови шеф Стејт департмента, Ентони Блинкен, позива управо на њу као на ”узор”. Што би требало да значи да ће, као у случају ирачке деце, ”вредети” жртвовати пола милиона (или више) неке друге деце зарад нових ”успеха” ”Глобалистичке америчке империје”, како своју земљу са све већом одбојношћу назива некадашњи Трампов саветник Дарен Бити.

А да спремност да се подржавају антисемити и неонацисти зарад ”виших циљева” није никакво претеривање говори, између осталог, и недавни призор у Донбасу, када је амерички војни аташе посетила линију раздвајања носећи униформу на којој је био пришивен грб са мртвачком главом ”Украјина или смрт”.

Вреди подсетити на речи Веслија Кларка, који је, препричавајући разговоре које је водио у Пентагону у данима и недељама после напада на куле Светског трговинског центра 11.9.2001., закључио да је тог дана у Сједињеним Државама дошло до ”политичког преврата”, када су ”неки врло тврди људи преузели вођење политике у своје руке”.

Ти људи су широј јавности познати као неоконзервативци или, скраћено, неоконси, који, као баштиници некадашњих америчких, махом јеврејских троцкиста, имају онолико везе са традиционалним конзерватизмом као, рецимо, ”нобеловац” Обама са светским миром.

Одмах после 11. септембра, неоконси су, по Кларковом сведочењу, планирали да нападну седам држава у наредних пет година, ради ”дестабилизације Блиског истока и његове претумбације, како би га ставили под нашу контролу”. И, тако је и било. Уследили су силни ратови, под разним, првенствено ”про-демократским” и ”хуманитарним” изговорима, са стотинама хиљада мртвих и милионима избеглих, који трају и дан-данас.

Ако су били спремни да се тако олако играју са милионима људских судбина на Блиском истоку, што не би били спремни на слично, па и горе у Украјини, или било где другде дуж руских и/или кинеских граница. Или у ”дубокој позадини” истуреног новог ”лимеса” према Русији – на Балкану.

Текуће НАТО вежбе ”Бранилац Европе 21”, по чијим мапама је Србија у потпуном окружењу, могу се читати и као упозорење, и као објава намера.

Један недавни инцидент у Арапском мору додатно илуструје о каквом се степену империјалне ароганције ради. Наиме, један амерички разарач је, почетком априла, свесно, без најаве, извео маневре унутар вода које је Индија означила као део своје Ексклузивне економске зоне, зарад демонстрације ”слободе навигације” у водама на које, према саопштењу америчке Седме флоте, Индија неоправдано полаже права.

Овако је америчка морнарица поступила према земљи-чланици тзв. Четворке (Quad), другој најмногољуднијој на свету, коју Сједињене Државе сматрају кључном у њиховом настојању да сузбију Кину. Индијцима је тако стављено до знања да не могу бити равноправан партнер – а и да су богатства која се крију на дну Индијског океана легитимна мета ”незамењиве нације”.

Да ли ће ово освестити Индијце у довољној мери и подсетити их на визију Јевгенија Примакова о ”великом троуглу” Русије, Кине и Индије – питање је за Индију. Али је сигурно да, наспрам горе-наведеног понашања, кинески и руски позиви на стварање мултиполарног света, заснованог на равноправној сарадњи, узајамном поштовању и систему Уједињених нација као темељу међународног права – свакако звуче неупоредиво бенигније и конструктивније.

Проблем је што вашингтонске ”елите” очигледно живе у сопственом мехуру, и не схватају да се силом сат не може вратити назад, у време фукујамовске еуфорије о ”крају историје” и илузије о ”коначној победи” тзв. ”либералне демократије”. На првом месту зато што су управо оне ту идеју, својим арогантним, агресивним и циничним понашањем током последње три деценије, трајно компромитовале.

Али, постоји још један моменат који не треба запоставити, а то је да, мимо ароганције без покрића, постоји још један потенцијални фактор који гура вашингтонске нео-троцкисте ка ширим сукобима. Једноставно, врло је могуће да је процењено, негде дубоко у утроби звери, да се садашњи западни систем вештачки напумпаних финансијских тржишта, валута и опште виртуелне реалности више не може одржати – осим уз помоћ неког новог ратног сукоба.

Зато се (ре)активирају сва та силна жаришта – од Украјине и Сирије до Тајвана и Јужног кинеског мора. А можда се зато, кад је реч о нашим просторима, волшебно појављују и ”нон-пејпери” – можда као пробни балони, али можда и као пројектовани будући сукоби, чија сврха није да обезбеде решења, стабилност или мир, већ, управо супротно, да отворе нова жаришта.

Као део ширег пројекта – или можда последњег очајничког покушаја – спречавања консолидације евроазијске копнене масе, ”светског острва” које би (коначно) у пуној мери успело да искористи свој ненадмашни људски, територијални и ресурсни потенцијал, по сопственим, узајамно договореним, а не туђим, неоколонијалним правилима.