Павић: Да ли су нон-пејпери намерни окидач нове регионалне кризе?

Пише: Александар Павић

Откад се, пре око два месеца, преко Словенаца, преко којих је крајем 1980-их својски покренуто рушење СФРЈ, покренула прича и о разним другим нон-пејперима који наводно круже и предвиђају нова, ”креативна”, ”коначна” решења за тзв. западни Балкан – десиле су се ствари које као да систематски гурају регион у правцу неке нове дестабилизације. Током које би се, према већ опробаној историјској пракси, створило плодно тле за нуђење неких нових, односно старих препакованих ”спасоносних” решења.

Прво је дошло до оставке наизглед ”вечног” Високог представника за Босну и Херцеговину, Валентина Инцка, на чије место је одмах, мимо Русије и мимо Дејтонске процедуре, именован Немац Кристијан Шмит.

Затим је Аљбин Курти свесно, отворено и самоуверено минирао наставак преговарачког процеса о Косову и Метохији ставом да, уопштено речено, ништа што је потписано пре његовог доласка на власт не важи и да он нема намеру да поштује оно што је са приштинске стране потписано под покровитељством ЕУ. Што је, опет, довело до највеће кризе преговарачког процеса до сада.

И онда је, као ”шлаг на торти”, Скупштина Црне Горе изгласала Резолуцију о геноциду у Сребреници” која је, уз смену министра правде уз помоћ до недавно владајућег ДПС-а, до темеља уздрмала владајућу коалицију која је тешком муком склопљена после победе опозиције на изборима 30. августа 2020. године.

Наравно, нема непосредних доказа да су сви ови догађаји повезани, односно део свесно пројектованог низа догађаја. Али, поучени претходним искуствима, смемо ли баш тако олако да искључимо и ту могућност?

”Нон-пејпери” – и онај који је словеначки председник наводно показао члановима Председништва БиХ, и још неки други који су волшебно испливали после открића о овом првом – данима су били међу главним темама регионалних медија. А опште је познато да мас-медији одавно нису у функцији (само) информисања већ и пројектовања будућих догађаја.

У сваком случају, суштина приче о нон-пејперима је та да су (поново) доведене у питање не само регионалне границе, већ и мировни споразуми који су их дефинисали – и наводно гарантовали – током последњих пар деценија.

А то су најпре Дејтонски мировни споразум и Резолуција 1244.

Што се тиче приче са муњевитим постављањем Инцковог наследника, то је урађено са знањем да ће се не само Бања Лука него (бар) и Москва томе противити, и да га неће признати без прописане процедуре – која је отворено игнорисана.

Дакле, ако је неко хтео отварање нове кризе у БиХ, тешко да је могао да повуче делотворнији потез.

Када је реч о Косову и Метохији, сведоци смо да, упркос најавама још пре катастрофалног састанка у Бриселу 15. јуна да не намерава да поштује ништа од оног што је претходно потписано, већ да ће да се само бавити новим лажним оптужбама на рачун Србије, Аљбин Курти апсолутно не сноси ни најмање последице за своје понашање – осим благих ”укора” који долазе из неких западних амбасада. Замислимо само каква би била реакција да се на овакав начин понашао било који представник Београда…

Када је реч о Црној Гори – истина је да су и резолуција о Сребреници и смена министра правде покренути пре појављивања нон-пејпера. Што, наравно, не мора ништа да значи. Али, није тешко закључити да су западне амбасаде очигледно притисле делове владајуће коалиције, укључујући и премијера Здравка Кривокапића, да изгласају и смену Лепосавића и резолуцију о Сребреници, упркос – а вероватније је управо због – потпуно извесног изазивања кризе власти у Црној Гори.

Дакле, мимо нон-пејпера, у Босни и Херцеговини, Србији – односно Косову и Метохији, и Црној Гори на сцени су паралелни процеси дестабилизације које је политички Запад – који још увек доминантно управља политичким, односно преговарачким процесима у региону – могао или да спречи или да сасече у корену, само да је хтео, односно да је бар јавно исказао вољу за таквим нечим. Али није. Што је већ више него довољан повод за сумње да се спрема, или се покушава изазвати, нека нова регионална криза. Којом би се, као и пре, управљало из западних престоница и/или преко разних ”кризних” или ”контакт” група, као током 1990-их.

Наравно, легитимно је и алтернативно виђење свега овога, према којем су сви поменути догађаји само део природног процеса ентропије која полако захвата регион.

По таквом виђењу, Запад је у све већој кризи, а мултиполарни свет је све очигледнији и незаобилазнији факат не само регионалних него и глобалних односа. Све оно што је Запад креирао као ”трајна” решење током једнополарног историјског тренутка који је трајао од пада Берлинског зида до Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године – почиње да се клима или природно распада, а поменута дешавања су само део тог неминовног процеса.

Можда. Али, опет, поучени дугим историјским искуством – ако ништа друго оним од прошле три деценије – смемо ли да искључимо и другу опцију, односно да све ово ипак није случајно, да је посреди нови гамбит колективног политичког Запада, односно западне глобалистичке дубоке државе која, управо зато што схвата да време више не ради за њу, жели да успостави нови распоред снага на терену који ће јој највише одговарати у овој новој историјској ситуацији?

Или, још горе – да је, свестан чињенице да више није ни довољно снажан ни хомоген да чврсто влада регионом, политички Запад једноставно дошао до закључка да је време да се примени још један опробани рецепт из (нео)колонијалне праксе.

Да, ако већ не може он да неприкосновено влада, направи жариште којим ће манипулисати у правцу пожељне геополитичке прерасподеле.

Или, још горе, свесне да су им противници све јачи а он све слабији – да су кључне западне престонице једноставно дошле до закључка да је најоптималније, политиком ”спаљене земље” бар онемогућити стратешке супарнике – на првом месту Русију и Кину – да профитирају на њиховој слабости, упадну у ”вакуум” и преузму контролу или бар одлучујући утицај над оним што вековима третирају као своје ”двориште”, сферу утицаја или једноставно простор за несметану, перманентну експлоатацију.

Како год било, у (гео)политици је најбоље и најсигурније спремати се за најгоре. У овом случају, то би значило не наседати на провокације олако, али и знати шта су црвене линије, и да то знају на првом месту сви остали који су на нашој страни, као и они који нису – да ли посредно или непосредно, јавно или дискретно – то је већ ствар процене и тактике.

Једино је недозвољено фаталистички слегнути раменима, односно препустити се стихији – без обзира да ли мислимо да је природна или пројектована.