ПАВИЋ: Брза рјешења на Балкану потребна су глобалистичком Западу, а не нама

АФЕРА око наводног тровања нервним гасом бившег руског обавјештајца и издајника Сергеја Скрипаља у Енглеској полако се претвара у скандал. Али, не на руски рачун, како су западне службе које су то организовале планирале, већ на британски.

Јер, цијела конструкција, по којој су, наводно, Руси из освете отровали човека кога су одавно казнили и затим размијенили, зато што је Британцима некад продавао информације о структури и особљу руске војно-обавјештајне службе – и то баш уочи предсједничких избора у Русији, а само три мјесеца пре почетка Светског првенства у фудбалу, толико је провидна да дјелује аматерски. А ипак, Британци су се упустили у ту авантуру.

И не само то, него су премијерка и министар спољних послова били приморани да причају чисте лажи, које су сада постале огољене. Демантовала их је сопствена војна лабораторија у Портон Дауну, која је саопштила да није у стању да докаже одакле је дошла супстанца којом су наводно отровани Скрипаљ и његова ћерка, Јулија.

Само пар седмица раније, тачније 20. марта, министар спољних послова Борис Џонсон је категорички тврдио да је та иста лабораторија „несумњиво“ утврдила да наводни отров потиче из Русије. Његово министарство је, свкесно да је ухваћено у лажи, 3. априла обрисало поруку сличне садржине („Анализа водећих светских стручњака из лабораторије… у Портон Дауну је јасно показала да се радило о војном нервном агенту Новичок, произведеном у Русији“) које је објавило на свом Твитер налогу 22. марта – али су трагови, као што то бива, сачувани на интернету, тако да је и та лаж раскринкана.

Сада су се чак и страшљиви Нијемци огласили са јасно израженим очекивањем да Британци треба да произведу јасан доказ да иза Скрипаљевог тровања – ако га је уопште и било – стоје Руси. То је изјавио, а пренео Ројтерс, координатор немачке владе за Русију, Гернот Ерлер.

Ова афера би, уместо руске, могла да уздрма британску владу, и на унутрашњем и на спољном плану. У ствари, већ јесте.

Шта је то навело пословично хладнокрвне Британце да овако брзоплето, наизглед аматерски поступе, до те мјере да доведу у питање не само опстанак сопствене владе, већ и свој међународни кредибилитет?

Има ту, између осталог, и бахатости предубоко укорењеног империјалног манира. И није да није имала утемељење. Јер је већина ЕУ вазала попут послушних кучића скочила да следи Британију у протјеривању руских дипломата и додатном заоштравању односа, не питајући за доказе.

Као и Американци, потврдивши тиме стару тезу „теоретичара завјере“ по којој је чак и америчка Дубока држава потчињена британској. Но, њемачка англо-америчка пудла се, охрабрена принципијелним држањем челника Портон Дауна, којима је ипак сопствена професионална кожа дража од рептилске коже Терезе Меј, на крају одважила да дозволи могућност да је цар, односно краљица, го(ла).

Може бити да се исто тако са британске стране рачунало на то да ће Русија да одговори оштрије него што јесте, и да ће онда лоботомирана свјетска јавност лако заборавити првобитни повод за кризу, послије чега ће бити могуће елегантно, британски, замијенити тезе у ходу, уз помоћ кооперативних корпоративних медија и осталих сијача лажних вијести, и наставити са доливањем уља на ватру. То је била можда још глупља рачуница, с обзиром на то да је Путинова Русија већ више пута демонстрирала да не реагује ни на прву, ни на другу, ни на десету лопту, већ тек онда кад, где и ако то њој одговара.

Да није тако, не би, на примјер, после рушења руског Сухоја 24 над Сиријом у новембру 2015, Ердоган био од непријатеља претворен у малтене стратешког партнера и можда најслабију карику НАТО-а.

Ипак, чини се да је, колико год били присутни горе наведени моменти, један известан – агресивној, ратно-хушкачкој глобалистичкој клики се страшно жури. Јер, пред њеним очима се руши поредак који се, до прије само коју годину, чинио непролазним и неупитним, као „крај историје“ како га је крстио већ одавно дискредитовани Фукујама.

Русија је преокренула ток рата у Сирији и спријечила трајну дестабилизацију региона, која би се затим, пројектовано, преко Исламске државе и других западних терористичких изума, проширила према Каквазу, Централној Азији и Балкану.

Путин је толико убједљиво побиједио на предсједничким изборима да лажљиви западни спинери нису чак ни покушали да склепају ни најскромнију кампању дискредитације руског изборног процеса – иначе већ сада много транспарентнијег од нпр. америчког.

Кина незадрживо расте и добија на самопоуздању.

Најновији западни финансијски мјехур ближи се пуцању, које ће неминовно бити озбиљније од оног из 2008. године.

Трамп је заказао самит са Кимом, а поново покушава да сједне и договори се са Путином.

ЕУ све више пуца по шавовима.

Балкан измиче неоколонијалној контроли…

А традиционални лијек за западне империјалне бољке је одувек био – хаос, дестабилизација, рат… Другачије не умију да функционишу. Али, вријеме се толико убрзало да очигледно нису имали луксуз да смисле нешто паметније и ефектније од афере Скрипаљ.

Наравно, ово све не значи да ће Британци, односно њихови владари из сенке који су ову, а и сличне раније гадости смислили, укључујући и лажне заставе на тлу бивше Југославије помоћу којих су 1990-их сатанизовани Срби и, како се чинило, перманентно утерани у резервате омеђене Уставом из 1974. године – на овоме стати. Немају куд.

То није свијет који ће тихо и смјерно да се повуче ако не у манастире а оно бар у своје карипске виле, и окајавати своје грехе.

Биће овога још. Али се слабост и растућа несигурност виде голим оком.

Покушаће, у својој журби, да запале и Балкан, односно неуралгичне тачке српског етничког простора – свуда гдје мирише на Русе, православље, духовну и државотворну обнову, и свуда одакле се исти могу саботирати, па чак и напасти.

Није сад вријеме за било каква „коначна рјешења“.

Српска ће наставити да јача унутар све растројеније „немогуће државе“ БиХ, док расту трвења између некадашњих ратних савезника у Федерацији БиХ, ако успије да превазиђе покушаје западних странаца и пете колоне да је саботирају изнутра.

Србија не мора и не треба више ништа да нуди све посвађанијој приштинској нарко-мафији и њеним страним спонзорима, већ да довољно ојача да не дозволи више никад понављање 26. марта у Сјеверној Митровици – или било гдје другдје на КиМ.

За то има подршку и СПЦ и Русије – само треба да у потпуности прихвати давно пружену руку, и окане се илузија о бољем ЕУропском (мало) сутра.

У исто време, Србија и Српска полако али сигурно, природно да природније не може бити, иду једна другој у сусрет.

Брза рјешења су сада најпотребнија онима који раде против нас. Зато су сада најмање потребна нама.

Тагови: Александар Павић, Балкан, Скрипаљ