Павић: Ако одбранимо право на своје односе са Русијом и Кином – имаћемо шта да оставимо потомцима

Александар ПАВИЋ, „Српска између отворених врата Санкт Петербурга и залупљених врата Брисела“

У РАЗМАКУ од само неколико јунских дана 2022. године се могло јасно видети где је Српска добродошла а где није.

На Економском форуму у Санкт Петербургу политички лидер Републике Српске најсрдачније је примљен на највишем нивоу, од стране председника и министра спољних послова једне светске суперсиле, а Српској су отворена врата за унапређење сваког вида сарадње са њом, на равноправним и пријатељским основама.

Само неколико дана касније, у Бриселу је БиХ, живи мртвац за којег је Српска везана, хладнокрвно осуђена на наставак таворења у чекаоници за пријем у ЕУ са неограниченим роком, гурнута на зачеље реда иза најсиромашнијих и најкорумпиранијих држава Европе – Украјине и Молдавије, којима је додељен статус кандидата, упркос чињеници да су границе обе државе, најблаже речено, под знаком питања.

По речима председника Србије Александра Вучића, толико о томе да ЕУ не жели ”неки нови Кипар” у својим редовима, што је већ годинама изговор за покушаје да се Србија натера да призна тзв. Косово и тако ”реши” свој територијални проблем.

Српски члан Председништва БиХ, Милорад Додик, од почетка сукоба у Украјини изражава недвосмислен став да Република Српска неће подржати никакво увођење санкција Русији нити учествовати у било чему што може да науди пријатељској Руској Федерацији.    Последња потврда таквог чврстог става Српске дошла је јуче, 29. јуна, када министар комуникација и саобраћаја у Савету министара БиХ Војин Митровић није потписао предложене закључке на састанку министара саобраћаја у Лиону на којем се говорило о бољој повезаности Европе. Разлог? Зато што се у првом пасусу закључака спомиње ”агресија Русије на Украјину”.

Знамо како је Србија поступила неколико пута од почетка руске специјалне операције у Украјини, када се придружила разним западно-инспирисаним осудама ”руске агресије”.    Наравно, у Србији послују бројне западне фирме и фабрике, поготово немачке, и председник Србије је јавно обнародовао претње да ће неке од њих одмах бити пресељене у неку другу државу ако се Србија не придружи осуди Русије. Но, треба ипак поновити да Србија није увела санкције Русији, што је огромна ствар, поготово у оваквом окружењу.

Ипак, у мору много богатијих, многољуднијих и боље наоружаних европских држава, храброст и доследност Српске остаће забележени.

Зато је Додик био једини лидер из Европе на Економском форуму у Санкт Петербургу, где су потписани јавни економски уговори у вредности од око 100 милијарди долара. Али ће основе тог економског повезивања бити засноване на здравом новцу, а не обезвређеним, виртуелно произведеним западним валутама – јер ће Исток и све већи део незападног света све више трговати са реалним стварима, заснованим на природним ресурсима, индустријској производњи и технолошким иновацијама, без политичког условљавања.

У Санкт Петербургу је лидера Срба у Републици Српској примио председник најјаче нуклеарне силе на свету, једне од пет сталних чланица Савета безбедности УН, као и министар спољних послова Русије. А онда је, као потпуни контраст, уследило горе поменуто понижавање у Бриселу само неколико дана касније.

Која је сцена привлачнија, која више обећава? Питање је реторичко.

Уз све то, јасно је да ни Украјина ни Молдавија никад неће ући у ЕУ – али Брисел није хтео да направи чак ни симболичан гест према БиХ. Зашто? Из истог разлога зашто Британци сада шаљу војне стручњаке у БиХ – да би се направио додатни геополитички притисак на Русију и, разуме се, сузбио тзв. руски малигни утицај. А зна се на кога мисле. На Републику Српску, због чијег противљења БиХ не може да формално и легално уведе санкције Русији. Као ни да се прикључи НАТО-у.

Ствар је у томе што, од краја Хладног рата па до данас, Запад Србима у целини не даје никакву понуду – осим да слушамо. Могли су да нам, на пример дају понуду – отпризнаћемо ”Косово”, али да заузврат сви Срби уђу у НАТО. Наравно, на такву понуду лично не бих пристао, али би то бар била некаква понуда о којој би могло да се расправља. Или, ако већ тражите од Србије да се одрекне Косова, да ли нудите гаранцију – ако би се који српски политичар уопште усудио на тако нешто – да ће Србија тад и тад ући у ЕУ?

Али не – нема никакве сличне понуде. Само ви дајте Косово, али ћете и даље остати у чекаоници – гласи ”великодушна” западна понуда.

Додатно, треба да дамо или да подривамо и рушимо и Републику Српску. И – шта ћемо добити? Добићемо, по речима неких смешних домаћих НАТО емисара – оно што и остатак кризом захваћене Европе у долазећој економској кризи. Али, ипак не и чланство чак и у таквој ЕУ.

Да је Америка тако трговала кроз своју историју – никад не би ни постала Америка. У трговини, свако мора да добије нешто. Али данашње западне елите би да само диктирају, прете и уцењују, с пуним правом захтевајући од осталих – па чак и сопственог становништва – да се одрекну својих интереса. Ваљда да би најбогатијих 0,1% постали још мало богатији и увели још строжу контролу над осталих 99,9%.

Нажалост, изгледа да су Срби остали једини у Европи који неће да слушају. Остатак Европе, са делимичним изузетком Мађарске, прихвата да слуша, практично беспоговорно, диктате западне глобалистичке дубоке државе. За ”награду”, обећава им се да ће се ове зиме мање туширати, да ће морати да носе џемпере у кући пошто ће морати да снизе температуру на термостатима, да ће морати да секу шуме и, упркос томе што су наводно еколошки најсвеснији на свету, да поново ложе угаљ. А, у перспективи, и да једу инсекте, јер краве појачавају ”глобално загревање”.

Пољаци ће да се праве да не купују руски гас, а заправо ће га куповати преко Немачке, по далеко скупљој цени. И, наравно, сви ће срећно куповати неупоредиво скупљи амерички течни гас уместо ”агресорског” руског, који је деценијама гарантовано енергетску безбедност Европе.

Сјајно је што припадамо народу који не пристаје на такве будалаштине.

Додик говори ово што говори у име огромне већине Срба када каже да неће увести санкције Русији нити учествовати у било каквој осуди Русије. Био је у Санкт Петербургу са оних 85% света који није увео санкције Русији, који хоће да сарађује на равноправним основама. Економска перспектива је на Истоку, а не на поробљеном Западу, или међу његовим сателитима.

Може се рећи да присуствујемо историји не само на глобалном нивоу него и у српској историји, још једној светлој страници која не сме ничим да буде укаљана. Чињеница да се држимо овако како се држимо, упркос свим притисцима, па чак и упркос одређеним посрнућима политичара, говори пуно о српском народу. Јер, народ не жели да посрне, народ није за то, и то сваки иоле способан политичар врло добро зна.

Током ове кризе, како су расли притисци на Србију да уведе санкције Русији, тако је расла народна подршка Русији, као што расте и расположење против ЕУ. То је огроман залог за будућност. Захваљујући том нашем држању, наша мека моћ – на којој иначе, по обичају, ништа нисмо организовано радили – знатно је порасла на Истоку.

И у Русији и у Кини се зна да постоји један малобројни народ који пружа отпор у окружењу оних који су клекли пред империјом.

Чак и овакав скуп у некој европској престоници тешко да може да се замисли, а још мање да га пренесу неки битни медији. Ми сада одржавамо један цивилизацијски ниво који је потпуно изгубљен у остатку Европе.

Избор који је српски члан Председништва БиХ направио тиме што је отишао у Санкт Петербург је не само храбар него и практичан. Са таквим избором, ми остајемо у игри, задржавамо отворене опције према најперспективнијим и најјачим привредама данашњице. А оне више нису у Г-7.

Поготово у условима историјске геополитичке и економске кризе која се над светом, укључујући и ЕУ, надвила, нико нема права да захтева од било које државе или народа да се одриче сопствених интереса и, још више, сопственог нагона за преживљавање.      Српска и српски народ у целини не треба ником да се извињавају кад се окрећу ка онима који их безусловно прихватају, поштују њихов државни интегритет и нуде им не само економски напредак већ и сигурно преживљавање.

Источне интеграције су те које сада нуде перспективу опстанка, напретка и пријатељства, док Запад све мање може самом себи да помогне, а камоли другима – мада се труди да максимално одмогне.

Ако је право на избор темељна цивилизацијска вредност, онда Српска и Србија и српски народ имају право на сопствени избор и сопствени опстанак и напредак. Ако се изборимо за то, имаћемо шта да оставимо онима који долазе после нас.

       * Ауторизовано излагање на скупу одржаном 30.6.2022. у Прес центру УНС-а