Павел Зарифулин: Русија се враћа на Исток

На фону започетих преговора са администрацијом Доналда Трампа и нада за брзо решење сукоба у Украјини, опет су се вратили разговори о „Глобалном северу“ и геополитичком савезу са Западом.  „Руско окретање Истоку“ могло би да се заврши пре него што је заиста почело.

Овде би ваљало подсетити на речи које се приписују нашем главном западњаку, цару Петру Великом: „Европа нам треба сто година, а онда јој можемо окренути леђа“. Петрових „сто година“ давно је прошло, а ми још увек не можемо да се окренемо себи, иако је за руски заокрет на Исток одавно припремљена темељна идеолошка основа.

Оријенталиста и геополитичар, пријатељ цара Николаја II, кнез Еспер Ухтомски, тврдио је у зору 20. века да Русија мора да помери тежиште свог живота у Азију и да је сама мисија Русије у Азији. „Постоји огроман јаз између Западне Европе и азијских народа, али између Руса и Азијаца такав јаз не постоји“.

Паназијски пројекат кнеза Ухтомског инспирисао је последњег руског цара Николаја. Ухтомског су називали словенофилом и „првим евроазијцем“, али је он у ствари био много радикалнији од тих достојних руских источњака. Веровао је да је мисија Русије да предводи Исток и постане лидер Азије. А ако се то не деси, онда ће нас Европа смрвити.

Први или Последњи?

Еспер Ухтомски је на царском двору имао важног претходника и савезника – тибетанског лекара Петра Бадмајева. Он није био само представник „алтернативне медицине“, каквих је и тада и сада било много у престоницама. Доктора су сматрали омиљеним кумчетом цара Александра III. Бадмајев је добио царско признање за разне геополитичке и логистичке транспортне пројекте. Активно је лобирао за Транссибирску железницу, као и за изградњу Бајкалско-Амурске магистрале и железнице до Кине и Тибета. Бадмајев је свом куму Александру Миротворцу презентовао фасцинантни запис О задацима руске политике на азијском Истоку.

У њему је Бадмајев предложио потпуну економску и политичку преоријентацију Русије из Европе у Азију. Цар је дуго размишљао о овом пројекту, а онда је донео решење: „Све је то толико ново, необично и фантастично да је тешко поверовати у могућност успеха“. Цар је тај запис одложио на неодређено време,  али је за револуционарни рад аутора наградио генералским чином.

И Ухтомски и Бадмајев истицали су један важан етнопсихолошки детаљ који је остао једнак до данашњег дана. Народи Истока – Индуси, Кинези, Тибетанци, Корејци, Монголи, Иранци, Малајци – спремни су да признају Русију као „старијег брата“ и лидера континента, и спремни су да признају Русе као први азијски народ. То је повезано са чињеницом да народи света уобичајено доживљавају руску мисију као поштену алтернативу западној ароганцији, насиљу и колонијализму.

А, са друге стране, Европљани се слажу само у једном: под одређеним околностима, Русији и Русима може бити предодређена посебна част – да постану Последњи европски народ. Неки су, наравно, и даље спремни да буду евро-лакеји. Али већина жели да буде „прва“. И тада се пред нама појављује Азија са свим својим богатствима, као новооткривени континент, неочекивано пронађени део света. 

Етнопсихолошка азијска једначина блиска је Русима не само са становишта места високе руске културе и великоруског етноса међу другим народима и културама. У извесном смислу, Азија је у сваком од нас. И пре свега, у нашем језику. Током протеклих векова, имали смо много језичких позајмљеница од романо-германа. Али те позајмљенице нису дотицале основе језика и речника. Више термина је коришћено за описивање технологија.

А са азијским народима је све другачије. Изванредни лингвиста Теодор Шумовски сматрао је да је филологија дошла пре етнологије и геополитике. Филологија историчареве закључке чини непоколебљивим. Шумовски је на бројним примерима доказао да се руски језик састоји од 50-60 одсто персијских, скитских, финских, туркијских, арапских, па чак и јерменских и кинеских речи и корена. И то му је давало право да Русе назове „западноазијским народом“. 

Светлост и Тама

Азијска филологија израста из саме топонимије Руске равнице: „Волга“ и „Ока“ на угрофинским и туркијским дијалектима означавају „бело“. „Дњепар“, „Дон“, „Дунав“, „Двина“ – то су већ скитске ознаке реке. Сачуване су у осетинском језику.               Шумовски је Иранце и туркијске народе у лингвистичком погледу сматрао најближима Русима. Назвао их је партнерским нацијама.

Од Персијанаца и Скита, Руси су добили речи „Бог”, „добро”, „мир”, „сарафан”, „кофер”. И такође „Господ“, „господар“, „држава“ (од скитског и староиранског „аспадар“ – „коњаник“) и још неколико хиљада речи које се свакодневно користе. Од туркијских народа – „отац“, „отаџбина“, „новац“ (од имена бога Тенгри), „дан“, „друг“, „пас“ и „коњ“. Старотуркијска реч „кус“ – птица, родила је руске речи „жбун“, „уметност“, а такође и јунака наше бајке Кашчеја. Не заборавимо ни „Бабу Јагу”. Туркијски – то је „Баба Ага“ („бели старац“), који је у словенским бајкама „променио пол“.

Поред тога, наравно и још неколико хиљада свакодневно коришћених речи. Испоставља се да главна имена и ликови нашег духовног и бајковитог света израстају одатле: из земље руског детињства – из магичне и чудесне Азије.

О Азијо, Азијо! Земљо плава,

Посута сољу, песком и кречњаком.

Тамо се месец тако споро небом креће,

Шкрипећи точковима као Киргиз са колицима. 

(Сергеј Јесењин)

Чежња за Азијом, коју је Јесењин овековечио у поеми „Пугачов”, према Шумовском, има врло једноставно објашњење. Земље источно од Феникије и Сирије њихови становници звали су „Асу“ – „светлост“, а оне на западу „Еребус“ – тама. Одатле су настали називи „Азија“ и „Европа“. Сагласно православном духовном предању, Рај је на Истоку. На самом Далеком Истоку.

Поглед на свет, „национална идеја“ – то није само идеја о свом месту у географији (да ли смо Азија или Европа?), већ и о месту народа у времену, на тачки „почетка почетака“. Историјски концепти које су стварали немачки историчари за време Катарине Велике о пореклу Руса од „Варјага који прелазе у Грке“ одавно су престали да нам објашњавају било шта о њима самима. Русија је превише глобална за уски „нормански“, европски пут. Превише вишедимензионална и гигантска. Русија живи хиљадугодишњим животом и, по речима песника Николаја Кљујева, „смеје се олујама над вековима“.

То су први забележили руски евроазијци двадесетих година 19. века – историчари, лингвисти и геополитичари. Предлагали су да се од „грчко-норманске“ западњачке „историјске хронологије“ окрене источној „тачки окупљања“ наше цивилизације – Џингис-кану. Затим је уследио хиперреволуционарни предлог у стилу записа Бадмајева цару Александру III из 1893. године. Цар тада није веровао у успех, сумњао је и питао се има ли наде. Међутим, многе генерације Евроазијаца (Трубецкој, Савицки, Алексејев, Ефрон, Хара-Даван, Лaв Гумиљов) биле су убеђене да нада постоји.

Сагласно православном духовном предању, Рај је на Истоку. На самом Далеком Истоку

Неочекивани препород Монголије из историјског заборава, који је остварио војни геније барона Унгерна, узбуркао је европске умове. Азија у буђоновским шлемовима, хорде црвеноармејских „Гога и Магога“ са извезеним еполетама, будили су подсвесне страхове и комплексе старице Европе. Уобичајена „евроцентрична” слика света се распадала. Међутим, преношење геополитичког пола руске цивилизације из Кијева и Константинопоља у средњовековну Монголију није решило све дубоко укорењене проблеме Русије.

Јер, сагласно евроазијцима Трубецком и Јакобсону, основни чинилац нашег јединства је „језичка евроазијска унија“ која уједињује Словене, Русе и угрофинске народе. Али постоји и „унија кавкаских језика“. И проблем хармоничне интеграције Кавказа у Русију наставља да узбуђује умове Евроазијаца и патриота чак и у 21. веку.

Не ради се ту само о Кавказу. Тешкоће у односима између народа Русије и Евроазије сежу веома дубоко. И опет су повезане са питањима свима и свакоме разумљиве „заједничке историје“. Грубо речено, какве везе има Јарослав Мудри са Бурјатима? Шта ће Карелцима историја Златне Хорде? Шта ће Русу „Нартски епос”? Ко је оснивач, непокретни покретач, „почетак“ и центар нашег простора: „Бели“ Цар? Црвени генерални секретар? Монголски кан? То су сложена питања и одговори на њих не могу бити једноставни.

Хронолошки експеримент

Занимљиво је да се са сличним проблемом Запад суочио по окончању епохе средњовековља. Већини становништва многих европских земаља постало је потпуно несхватљиво: на основу чега треба да живе под вођством римског папе – тог „сунца“ средњовековне Европе. Пре реформације, папску политичку тежину могао је оспорити само немачки цар. На дијалектици њиховог сучељавања, Европа је извесни број векова одлично битисала и спроводила „крсташке ратове“.

А онда је све отишло дођавола. И најбољи европски умови – философи Фиренце – предузели су зачуђујућу историјско-идеолошку операцију. Они су (умногоме вештачки и волунтаристички) „продужили европску хронологију“. Предложили су да се европска историја рачуна не од Христа, папе и императора, већ од Платона, Орфеја, Питагоре и Аристотела, од „седам грчких филозофа“, од „првобитне хеленске мудрости“.

И хеленска грчко-римска цивилизација са својим стандардима (иако углавном фиктивним) лепоте, мудрости, науке и римског права постала је „референтна тачка“ која је Европи била толико потребна. Хелада и Рим остају та „референтна тачка“ за Запад све до данас – довољно је само погледати катедралу Светог Павла у Лондону или амерички Капитол (архитектонски „клонови” катедрале Светог Петра у Риму; ова друга је изграђена по узору на римски Пантеон), или некритички размотрити Хитлерову тврдњу да је он „стари Грк“. Или послушати Хајдегерову филозофску песму о почетку и крају филозофије: Грци почињу – Ниче и Хајдегер завршавају.

Продужавање хронологије дало је огроман подстицај развоју западне цивилизације током Ренесансе и новог доба и омогућило очување јединства западног суперетноса, зато што су ренесансни хуманисти нашли „тачку упоришта” Запада изван његових стварних хронолошких оквира.

Уосталом, генетски, Италијани не воде порекло од Римљана, а Англосаксонци не потичу од старих Грка. Али културно, Европљани су потпуно „из антике“, ако прихватају хеленску културу као своју сопствену. Италијански мудраци са Академије Каређи, миљеници клана Медичи, остварили су цивилизацијски подвиг и истовремено пронашли „тајни компас” који води Запад филозофским античким путем, и води га ни данас не лутајући.

Сабирно место

У Русији пре сто година, за време Руске револуције, ситуација је била врло слична. Народи су одбијали да живе на ранијим основама. А онда је 1917-1918. веома мала група руске интелигенције покушала да изведе аналогну операцију коју су извели филозофи европске Ренесансе.

Александар Блок, Разумник Иванов, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Сергеј Прокофјев и други генији Сребрног века понудили су своје виђење Руске револуције као дубоко националног и месијанског феномена. И тада се проломила обећавајућа реч – „Скити“. Они који се налазе на истој историјској скали са Хеленима – праведни, племенити и интелектуални ратницима и ковачи почетка Русије, налазимо их с времена на време у степским хумкама до врха испуњеним златом. Златни преци-хероји: Колаксај, Таргитај и Томирис.

Вас – милиони. Нас – тушта и тма ће бити.

Чик у бој с нама, ако имате моћи!

Да, Азијати ми смо! Ми смо – Скити,

И имамо жудне, косе очи!

 (Александар Блок)

Ово је био предлог да се саморазумевање Руса протегне не само у ширину – у бескрајну географију континента (као што су касније предложили Евроазијци), већ и у дубину, у „таму векова“ – и да се тамо назре културни успон, „златни извор“ етничких група Евроазије. Да се тамо пронађе истинска судбина, идентитет руског народа – одлучног, активног, пасионарног, слободољубивог и мудрог, попут Скита – наших пра-предака.

Ово је такође био својеврсни одговор на свесну жељу Европљана да Русију укључе у Запад као варварску периферију. И на наш вечити захтев за једнакошћу и правдом. Једном речју, ево Грка, мудрог Европљанина, а ево, упоредо с њим, слободног и снажног Скита. Они су различити, али Равноправни.

При свом овом наизглед веома наивном покушају „изједначавања са ’великим братом‘“, дошло је и до изненађујућег поготка у „сабирну тачку“ културних кодова читавог „источног простора“. Јер од Скита своје генетско или културно порекло вуку не само Словени, туркијски и угрофински народи, него и Монголи, Манџури, Пољаци, Балти, Кавкази, Иранци, Авганистанци и индијски Кшатрији. Једном речју, читав конгломерат евроазијских племена, која су овако или онако у контакту са савременом Руском цивилизацијом.

Источни Пол

Европљани, људи Запада, у високом филозофском смислу тврде да сви они потичу од Хелена и Римљана. А ми, следећи Александра Блока, кажемо: „Да, ми смо Скити!“ Сви смо ми повезани са Скитима, било са лингвистичке тачке гледишта, било са генетске тачке гледишта, било са културолошке тачке гледишта. Туркијци кажу да су они Скити, они реално живе у области развоја древних Сака на Алтају и Туви.

У Монголији тврде да су они Скити, они су номади, као и многа номадска племена, чувају привреду и пољопривреду древних скитских времена. Ако питате Русе или Украјинце, они ће наравно одговорити да потичу од Скита. Исто важи и за многе друге етносе, од Индије и Кине до Европе. Ово је тако волшебан народ – етнос-праотац. Народ-стожер!

Морамо се ослободити „европске замке“, ужасног евроцентризма који нас удаљава, откида од нас самих, од судбине, од историје, од Скитије

Амерички професор Кристофер Беквит са Института Индијана учинио је скитство помодним у западним научним круговима. Он, као и Теодор Шумовски, истраживања и увиде руских „Скита“ потврђује уз помоћ лингвистике. На основу своје анализе древних језика Ирана, Хеладе и Кине, Беквит доказује да су древни Скити стајали иза стварања будизма, таоизма, зороастризма и оригиналне хеленске филозофије Анахарсиса и Хераклита. Зато, по мишљењу народа Евроазије, „светлост науке и културе“ избија са територије савремене Русије од најстаријих и најдревнијих времена.

А Русија, под влашћу Владимира Путина, као да се присетила своје велике, првобитне судбине. Последњих година видели смо трансформацију Русије, њене власти и друштва. Оријентација на Исток, раскид са Западом и патриотизам „цара и народа“ постали су мејнстрим. Завети наших претходника – словенофила, „Скита“, родоначелника евроазијства – остварују се пред нашим очима.

У званичној Концепцији спољне политике, Русија је дефинисана као „евроазијска“ и „евро-пацифичка држава-цивилизација“. Наш Источни пол је видљив. Сада је главна ствар – не пропустити дуго очекивану историјску шансу!

Фридрих Ниче је тврдио: ако довољно дуго гледате у понор, понор ће почети да гледа у вас. Украјина је наш руски понор, Руина, Дивље поље. Желећи да себи вратимо исконске земље и светиње руске цивилизације, ми ретко размишљамо о цени по којој се то постиже. Сада, у нашем простору идеја и смисла, можемо да уочимо раст националистичких, ултрадесничарских, антиевроазијских осећања, својеврсну „украјинизацију“ Русије услед дугог и болног загледања у понор-Украјину.

Противотров за ово може и треба да буде наша унутрашња Азија – Сибир, Далеки исток, Пацифик. Управо ту ишчезавају идеолошки фантоми рођени на граници са Западом и растварају се у огромним пространствима – самоубилачки национализам, мазохистички либерализам, непромишљено европејство.

Морамо се ослободити „европске замке“, ужасног евроцентризма који нас удаљава, откида од нас самих, од судбине, од историје, од Скитије, од аутентичне руске истине и руске мисије. „Руска моћ ће расти кроз Сибир“, писао је велики Михаил Ломоносов. У својој Древној историји он је доказао порекло Руса и Русије од Скита и од Скитије.

„Сибиризација“ Русије кроз акценат на развоју источног дела земље данас представља једини исправан одговор на украјинизацију и позападњачење наше свести и политичког живота. Азијски, источни, скитски сан Руса је љубав према светлости, према изласку сунца, према пролећу.

А реч „зора“ има исти корен као „злато“, „врелина“, „жар-птица“, „Заратустра“. Зора Азије – златна. Враћајући се у Азију, у Скитију, идући на Исток, Русија огрће златни брокат, облачи се у Сунце. Русија се враћа кући. Биће то путовање из Таме у Светлост. Јер Бог је Светлост, и у Њему нема никакве Таме.

Павел Зарифулин је директор Центра Лaва Гумиљoва

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Mikhail Mokrushin/Sputnik