Павел Шелин: САКРАЛНА ПОБЕДА

Павел Шелин

Десило се да је последњих десет година Дан победе за мене био компликован и двосмислен празник. Пре шест година написао сам нешто овако: „Рат у позно Путиново доба престао је да буде историјски догађај и постао је религија. Тенкови су реликвије, ракете су светиња, победа је литургија.“

У то време то је изгледало као одступање од општег мишљења. Као прелазак границе између световног и сакралног. Манипулација. Лицемерје.

Од данас је јасно: ово није никаква девијација. Ово је манифестација неизбежног.

Заиста, ако под историјом подразумевамо тачну хронологију чињеница, онда да, критика је праведна. Али ако укључимо симболичку и митоцентричну оптику, ако историју видимо не као архив, већ као хијерархију пажње, онда једноставно посматрамо како Победа достиже свој крајњи облик.

Она престаје да буде само сећање и постаје Лик (Образ), сакрални центар. Народ лишен памћења се распада. Народ окупљен око сећања на Свету Победу – постоји и данас. Јевреји славе Пасху, Руси – Победу.

До овог стања водио је дуг пут. У Стаљиново време, победа је била будућност. Она је припадала пројекту: народ је морао да победи да би опстао. У време Брежњева Победа је постала успомена: у њој је народ себе препознавао кроз тугу. Споменици и Вечна ватра постали су грађанске светиње. А под Путином, Победа је постала Мит.

Време личног сећања је прошло. Остаје привид иконе – слика и прича у којој се може учествовати. Победа је постала начин не да се памти, већ да се буде.

Намеће се само један закључак: народ је литургијски феномен. Народ се окупља око сакралног, чак и ако то не назива Богом. Победа је постала управо тај центар. Дакле, да: ово је ствар вере и религије. Али то није нешто „срамотно“, јер су религија и вера основа сваког интегритета – од појединца до породице, друштва, а да не говоримо о народу или цивилизацији.

Управо претензија на тзв. „објективност“ историјског наратива који настоји да обухвати све детаље није само утопија, већ и облик лицемерја. Нарочито кад се таква тврдња користи да се дискредитује нека друга прича, која се назива „митом“.

Покушај да се данас говори о Победи без узимања у обзир њеног симболичког садржаја није само интелектуална, већ теолошка грешка. Историја Победе не припада хроникама; она припада култу. А сваки култ се гради на симболу, на хијерархији пажње, на одабраном предмету обожавања. Захтев за „чист” приказ ратних догађаја, ослобођен нарације, исто је што и покушај да се говори о литургији без помињања хлеба, крви или олтара. Сама по себи, чињеница је нема. Само поглед на њу чини је значајном.

Ту се и манифестује неизбежно лицемерје сваке тврдње о непристрасном памћењу: она се претвара да је неутрална, прикривајући притом сопствену аксиоматику. Победа као празник – то је  разоткривање овог лицемерја. Различите верзије сећања на Победу нису само супротстављени, конкурентни наративи, већ супротстављене литургије. Свака верзија има свој канон, своје догмате, своје анатеме.

Један те исти дан – 9. мај – у једном миту постаје празник спасења, у другом – култ кривице. Стога су покушаји да се ове верзије помире у „општеевропском” или „светском” контексту осуђени на пропаст: то је покушај комбиновања литургија различитих богова.

Историјско памћење није спољашња контура свести, већ унутрашњи олтар. И стога, сукоб верзија Победе данас није спор између научника, већ рат између свештеника који служе различитим боговима.

Остаје само да прихватимо да Победа није једнака збиру битака, наређења и стратегија – она више није само историјски феномен. Она је целина у којој је растопљено мноштво. Она није икона у директном смислу, већ подобије њој. И као што икона Преображења сија неописивом светлошћу, тако и Победа сија у народном сећању руске цивилизације светлошћу искупљења, жртвовања и повратка смисла. И ту лежи њена аутентичност, а не у математичкој прецизности броја граната, дивизија и губитака у одређеној тачки простор-времена. Срећан Дан победе.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)