Павел Шелин: ПРОСТО: РАЧУНАЛИ СУ НА ПОБЕДУ

Један од кључних проблема који је присутан у савременим међународним односима и који представља основни узрок овог сукоба јесте – игра покварених телефона. Очигледна, дубоко укорењена неспособност да се разуме шта тачно супротстављена страна покушава да саопшти. Или неспособност да се поверује у следеће: кад супротстављена страна говори о својим циљевима, тежњама и задацима, она о томе говори озбиљно, управо полазећи од парадигме, од погледа на свет који јој одговара, а не од оног за који ви мислите да јој одговара.

Према томе, први корак ка било каквом отклањању узрока рата јесте да схватите који су узроци, са становишта вашег противника, довели до овог сукоба.

Ко је већ изгубио, а ко победио? Ако размотримо матрјошку губитника, онда ће, наравно, на првом месту бити Украјина, а на другом – Европска унија. Ово такође укључује НАТО као организацију. И групу моћи условног левог глобализма, односно клан Демократске странке у САД, клан ЕУ у Бриселу, одређене групе у УН. То је група која је дуго времена деловала у име држава и представљала многе државе.

Тренутно постоје и победници, барем они средњег нивоа. Победник је, наравно, Русија – у погледу територијалних и демографских добитака. И са становишта модернизације оружаних снага. Индиректни велики добитници су земље које нису учествовале у рату.

Ко је крив за оно што се десило Украјини? Логика кривице није логика која ће нам омогућити да говоримо о праведности у овој ствари. Са становишта класичне филозофске дефиниције, праведан поредак је онај у коме одговорност рађа закон. Да ли је Украјина имала право да покуша да уђе у НАТО? Имала је. Али она није имала историјско право да буде слободна од последица својих поступака. Цена покушаја да се придружи антируском војном савезу, будући да је земља на граници са Русијом, јесте рат са Русијом. Узрок – последица!

Ви имате право да предузмете шта год хоћете, да бирате шта год желите, али немате право да будете слободни од последица сопствених поступака. Плус веома важан унутрашњи фактор: по много чему је управо рат са Русијом од самог почетка, још од 19. века, замисао теоретичара украјинског национализма. А чувено Кучмино дело „Украјина није Русија“ конструисало је управо антируску оријентацију као кључни темељ новог украјинског идентитета.

Сви покушаји мултивекторске, мултикултуралне Украјине наилазили су на оправдани страх украјинских националиста да ће гравитационо привлачење руског језика и руске културе довести до тога да Украјина природно падне у сферу руског утицаја – а они то, из разних разлога, нису могли да дозволе.

Дакле, дошло је до поклапања спољне контуре и дубоке унутрашње контуре Украјине, која није могла да нађе одговор за себе – да ли постоји украјински идентитет мимо антируског идентитета. И то је постало гориво које су многе спољне силе искористиле, учинивши га инструментом прокси ратовања.

Један од главних криваца у овој ситуацији су Уједињене нације. Ту је створена илузија овог неодговорног суверенитета: ако имате међународно признате границе, онда чак и ако имате суседа у виду велике државе или јаке војне силе, то се може занемарити, јер ће УН некако магично заштитити те ваше границе. Сад је ова илузија уништена.

Емпиријски је потврђено како функционише историјски закон. Ако предузмете акцију која вас чини непријатељем вашег суседа, будите спремни на војни сукоб са њим. И, у ствари, постојала је спремност за овај ратни окршај – просто није било спремности за пораз. Рачунали су да ће бити могуће извојевати ратну победу.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)