Павел Шелин: НИТИ СЕ ПОСТИДЕШЕ НИТИ ЗНАЈУ ЗА СТИД…

Европа се спрема за рат са Русијом. Морамо то разумети. Она нема другог избора, рат јој изгледа као последња нада, јер је Европа главни губитник глобалне ситуације. Постала је небитна. Никога није брига шта Европа мисли. Како Европа може повратити своју релевантност? Победом у рату.

Европска логика је једноставна: да бисмо победили, морамо се поново наоружати. Европски програми наоружавања осмишљени су за 2028. годину, кад ће бити у позицији да се упусте у сукоб са Русијом. Задатак Украјине је да обуздава Русију три године. Што дуже Украјина ратује, то више времена Европа има да се припреми, у нади да ће добити приступ територијама и ресурсима, изградити нови колонијални систем на руској територији, опет колонизовати периферију и вратити се у светску прву лигу. Из европске перспективе, ово ратно хушкање је потпуно рационално.

Ту постоје два основна разлога: материјални и духовни.

Материјални је врло једноставан: Русија има много земље и ресурса. Сад је свима постало јасно: европско чудо ослањало се на јефтине руске сировине. Дакле, неопходни су јефтини ресурси, а то се може добити само силом, готово бесплатно. Скупим америчким ресурсима Европа се неће спасити. Европски просперитет не функционише без колонија, без јефтиног гаса.

Али постоји и крупнији – духовни разлог. Русија остаје последњи ентитет који се одвојио од својих римских корена, онај који није у потпуности прихватио екуменизам и инклузивни капитализам. Обратите пажњу на недавну молитву папе и Вартоломеја у Никеји.

Европа се не може духовно смирити све док постоји барем једна православна земља са субјективитетом која се није у потпуности потчинила глобалистичком, екуменском пројекту. Докле год постоји и један субјект који се није у потпуности покорио – па чак и ако јесте, али не баш потпуно и искрено – треба га ликвидирати.

Жеље оба плана – материјалног и духовног – савршено се поклапају. Била би то идеална поента – екуменизам. Једна велика држава, заједничко тржиште, једна светска религија прилагођена њиховим потребама.

Сетите се Светог Пајсија Светогорца. Он је рекао: доћи ће велика смута. У тој смути, сви ће пожелети цара који ће их спасити. Тада ће истаћи човека који ће казати: „Ја сам имам, ја сам пети Буда, ја сам очекивани Христос, ја сам јеврејски Месија“. И он ће имати печат.

Али то је лажно јединство. Људи, посебно они руске културе са њеном глобалном осетљивошћу, траже истину. А јединство је могуће само у истини.

Шта ради условни екуменизам? Он узима стварну жељу за универзалним јединством, које теолошки произилази из Новог Јерусалима – слике раја, новог неба, нове земље, сви народи узносе славу Христу, нема више рата, влада мир. Али ту онда долази до лукаве замене.

Све се одвија без потребе за трансформацијом срца. У стилу: хајде да се претварамо да то радимо, али не истински. Можемо се претварати да поштујемо осећања муслимана, можемо се претварати да се молимо заједно, иако имамо миленијуме нерешених доктринарних разлика.

Ако би молитви претходило покајање, онда би се јасно рекло: грешили смо хиљаду година, и ево, сад се молимо. Постојала би нека основа. Овде је то само замена. Шта год да кажете, сви су у праву, сви су све схватили, али обриси јединствене власти остају.

Кад Европа говори о миру, мисли на примирје. Такав мир њој је потребан да би се наоружали пукови и припремила муниција. Украјина тренутно пролази кроз тешку војну ситуацију. Русија напредује. Примирје користи само Западу. Сваки прекид ватре значи увођење НАТО трупа у Украјину, ремилитаризацију украјинске војске и обнављање њених разбијених корпуса. Јасно је зашто ово користи Украјини. Али рационална анализа не би нам дозволила да са руске стране очекујемо такво лудило.

У Украјини се дешава тачно оно о чему говори Јеремија: „И куће ће њихове припасти другима, и њиве и жене, кад махнем руком својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малог до великог сви се дадоше на лакомство, и пророк и свештеник, сви су варалице. И лече ране кћери народа мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема. Еда ли се постидеше што чинише гад? Нити се постидеше нити знају за стид; за то ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ.“ (Јеремија, 6: 12–15)

Дакле, док год не буде истинског мира, прича о лажном миру је параван за велики рат. Док год украјинска срца прихватају програм самоуништења, оператери ће одржавати овај биореактор у функцији. Докле год ова жеља постоји, симболи настављају да функционишу.

Најбоља ствар коју људи сад могу да уради јесте помагање ближњем, помагање једни другима – људи то могу да ураде. А истовремено, могу у својим срцима почети да размишљају како се ово догодило.

Два зла је починио народ: одбацили су извор живе воде и разбили камене посуде, способне да држе воду. Изабравши погрешан пут, покренут је програм самоуништења. Свако срце је одговорно у мери у којој смо прихватили, прихватамо и настављамо да прихватамо овај програм.

***

Ако Зеленски оде, ништа се неће променити. Рат није почео због Зеленског. Проблем није у њему, већ у самој идеји. Проблем је дух који стоји иза свега овога. Док год сте под кровом тог духа, име председника уопште није важно. Сваки следећи рушиће гробове совјетских војника, дерусификоваће Одесу и забранити руску културу. Причаће о рату, о припремању будућих генерација, о прогону цркве и језика. Чим то више не буде случај, украјински пројекат пропада.

Погледајте: какав је основни принцип украјинске јавне свести? Обавили су друштвену анкету. Да ли се слажете са преговорима? Велика већина каже: не! Зашто? Па због чега су онда гинули наши момци? Толико момака је погинуло. И то је истина. И то је фатално питање за сваку украјинску власт. Да ли смо испали идиоти ако је толико људи погинуло, а потпуно смо изгубили?

Они се сад понашају као да су људски ресурси Украјине бесконачни. Питање губитака је потпуно игнорисано. Стратегија рата са Русијом се и даље сматра биополитички оправданом. Иако је свима јасно да ће њен наставак, дугорочно гледано, довести до физичког уништења – или прогонство или физичка смрт.

Али, о томе је страшно расправљати. Зато расправљају о томе ко је објавио какву фотографију, ко ју је лајковао, ко је намигнуо и шта ће следеће рећи Виткоф или Рубио.

Запањујуће је: за украјинске медије, упркос апсолутном схватању пропасти стратегије, питање губитака се занемарује. Наведени циљ је недостижан. Који циљ? Увек је исто: кад се Русија сруши, све ће нама припасти.

Сви ово користе као формулу мира. У реду, направићемо неки уступак, али ће се Русија ипак распасти и ми ћемо све узети. Нема ниједног украјинског политичара који је спреман да промени стратегију, јер онда престају да буду украјински политичари – биће убијени, дигнути у ваздух, утамничени.

Логика остаје иста: Русија ће се срушити пре или касније, главно је сачекати. Али људи у Русији нису идиоти. Која је сврха закључивања споразума ако је цео ваш план да сачекате док се ми срушимо, а затим узвратите ударац? Зато постоје само чврсти руски захтеви – да би сваки покушај освете довео до нуклеарног одговора.

Руска војска прошла је критичну фазу перестројке. Замислите Совјетски Савез, који стоји на граници Рајха 1944. године и нуде му примирје. Да ли би се Стаљин сложио? Можда би рекао: добро, задржаћемо вашу власт, ваш Генералштаб, смањићемо вашу армију, али оставићемо структуре нетакнуте и обновити индустрију савезничким финансирањем?

Наравно да не. Из руске перспективе, било би сулудо пристати на ову опцију. Оно што би Русија могла да размотри јесу истанбулски услови, плус велики бонуси. Али захтеви из споразума „Истанбул плус“ за Украјину су неприхватљиви. Они подразумевају не само територијалне губитке, већ, што је најважније, истинско разоружање, елиминацију украјинског идентитетског пројекта и крај прогона језика, цркве и културе.

Све то је немогуће постићи. Путин је у Бишкеку дословно рекао: ако желите да се борите до последњег Украјинца, ми смо спремни. Ово красноречиво одговара на питање руске одлучности. Без обзира на Трампа и Кушнера, за Русију ово није бизнис-конфликт. За Русију је ово питање егзистенције.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)