Павел Шелин: НЕДОСТАЈЕ НАМ СИМВОЛ ВЕРЕ

Павел Шелин

Избори нису никаква чврста основа власти, јер нигде нема вере у саму изборну процедуру. А ко ти је рекао да си победио?

Општеприхваћено је да неко право постоји само по себи, да је оно некако настало, да некако магично постоји и да представља еманацију гласања на изборима. Узгред буди речено, и Трамп и Путин формално користе овај изборни спектакл као извор моћи.

Међутим: шта се крије иза израза „унутрашња политика”?

Суштина појма „политичко“ – то је рат. У политици нема и не може бити ничега осим рата.

Конкурентско међуделовање – то је рат. И онда се испоставља да су фраза „унутрашња политика“ или „институције унутрашње политике“ у ствари институције унутрашњег рата. А владар или суверен се налази ИЗНАД те политичке борбе и може себи приуштити да говори о општем добру, да делује у име општег добра и да представља сâмо то опште добро. Али то се не може постићи механизмом изборног позоришта.

Која је разлика између Путина, Трампа и главних европских лидера? Чињеница је да европски лидери нису чак ни интуитивно у стању да делују као суверени, будући да су плот од плоти изборног театра и олигархијског консензуса око тог театра. Историјски гледано, ово је како-тако функционисало, али сад смо ушли у еру хиперполитичке одговорности: призор голих краљева и стргнутих маски почиње да се указује пред нашим очима.

Органско и традиционално схватање државе је дериват речи „суверен“ (государство – государь). А свака власт стечена путем избора јесте де факто власт олигархије, и принуђена је да буде власт лажи и спектакла, зато што је немогуће директно народу саопштити истину.

На пример, власти у ЕУ не могу да кажу да владају на основу олигархијског консензуса. Сви они су приморани да причају причице о вољи народа и о изборима. Тај систем функционише све док постоји скривени консензус да се нико од олигарха неће позивати на народ (прљави израз – „популизам“). Међутим, пре или касније ова представа се квари – или под утицајем спољашњих сила, или под утицајем унутрашње ентропије.

Да је Путин зависио само од олигарха, одавно би био прождеран. Али он је научио да ради са друштвом. Његов проблем је што то још увек не може да саопшти, и принуђен је да продужава спектакл. А Трампов проблем је што га најмање 45 одсто америчког друштва не доживљава као господара.

И за Путина, и за Трампа, и за свакога ко тврди да поседује цивилизацијску субјектност, изазов се састоји у томе да искочи из ове контрадикторности, и да се уздигне изнад политике. Али то се може учинити само отвореним преузимањем под своју власт не политичке, већ САКРАЛНЕ основе.

Упркос свему, формални символ вере у савременој Русији и даље је – либерални. То је видљиво и у култури, и у образовању, и у уставу. Промена символа вере јесте компликована, јер смо сви одгајани у либералном систему. Али Путин тај символ вере треба да промени, наравно, ако жели да преживи и посебно – ради Победе.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)