Павел Шелин: КЉУЧНО ПИТАЊЕ ЗА 21. ВЕК

Шта може бити кључ учешћа у полицентричном свету? То је признање цивилизацијске или традицијске једнакости различитих политичких субјеката. Међутим, европски самоидентитет се већ 400 година, можда чак и од 800. године, заснива на другачијем програму.

Знаменито „ми и они“, „џунгла и башта“, „људи и нељуди“ – то је темељ европског размишљања. То је фундаментална тачка коју руско руководство још увек не разуме. Основни принцип европског погледа је да су равноправни, уважавајући односи немогући по дефиницији.

Постоје само два реална избора: или објекат-роб или непријатељ којег се плаше. Неће бити поштовања ни у једном случају. Перспектива је мрачна.

Трамп није председник мира, он је председник рата. Његова жеља је да целом свету испостави рачун: ово је наша крава – глобална трговина – ми је муземо. Њега мучи чињеница да се Америка третира као губитник, да живи горе него у његовим вољеним педесетим годинама 20. века.

Сви ови мировни споразуми – у стварности, никад се нису догодили. Сведоци смо постмодерне филозофије у међународној политици. Шарм ел Шеик је врхунска виртуелност: огроман пиар, ниједна страна ништа није потписала, а онда се непријатељства настављају у року од неколико недеља.

Постоји, дакле, вредност самог спектакла. Трамп се порадовао, они су аплаудирали. А елите Глобалног Југа, зачудо, настављају да глуме у том театру. Зашто? Ништа осим психолошког кукавичлука не пада ми на памет. Само да би се одложио почетак глобалног хаоса, глобалне прерасподеле.

А глобална прерасподела је неизбежна. Ниједан велики модерни сукоб не може се решити дипломатијом. Сви сукоби на Блиском истоку, у Источној Европи и Јужно–кинеском мору догодили су се током колапса Вестфалског модела. Вестфалски мир је завршен, а нови актери који пишу правила за нову еру још нису идентификовани. Почиње виртуелно такмичење: свако је свој миротворац, свако је свој султан. Без конкретне личности, унутар исте парадигме.

Међутим, речи морају бити праћене делима. А ту постоји озбиљан недостатак. Додуше, Русија се истиче: она има више акција, али се мучи са речима. Она још покушава да одржи систем Јалта-Потсдам, који више не постоји. Русија, један од ретких субјеката који би могао да обликује стварни светски поредак будућности, то одбија и покушава да докаже да је и даље могуће преокренути курс. А преокрет је немогућ. Ова психолошка реакција и све већи број објективних околности довешће нас до катарзе, највероватније до великог рата.

За сада, неће бити светског рата, као у филмовима о Великом Отаџбинском. Биће то ланац регионалних сукоба. Нешто попут Рата за шпанско наслеђе, Тридесетогодишњег рата, Осамдесетогодишњег рата, Стогодишњег рата. Ланац дуготрајних сукоба.

***

Најтежа ствар за савремену психу јесте чињеница да смо ми навикли да очекујемо или краткотрајно ванредно стање или мир и просперитет. Верујемо да постоји основни поредак мира и просперитета, а ето, понекад га лоши људи поремете. Како укинути ванредно стање? Потребно је само уклонити лоше момке и мир ће завладати. То је та заблуда.

Већина наших сународника је одгајана са овим семантичким моделом. Дакле, у којој епохи се ми налазимо? Мир као позадина, конфликти као природна тенденција, вредност стабилности на фону сталног хаоса.

То је изазов за који је потпуно неспремно најмање 90% савремених држава. Ланац сукоба довешће до кризе унутрашње стабилности, која се не може решити без поткопавања темеља савременог политичког и филозофског поретка.

Послератни консензус, доживљен као вечни крај историје, сад је окончан. Пред нама се отварају различите могућности.

Негде постоји мрежни модел, али он има ограничење: није јасно ко ће за њега ратовати. Хоће ли за нас ратовати дронови? Да видимо колико су дронови способни да се боре без човека у рову.

Неки ће покушати да оживе оно што се оживети не може. Покушаји играња са тлом и крвљу: поздрави сунцу, маршеви... Негде ћемо имати либерале под наводницима: за индивидуалну слободу у духу храброг новог света, тоталне технологије контроле. Негде – повратак традиционалним темељима.

Немогуће је изградити традиционалистичко друштво без традиција. Најпре треба разумети традицију на којој градите, искрено одговорити на питања онтологије. А свака онтологија почива на крајњем питању вере: како верујете? То је кључно питање за 21. век. „По вери вашој нека вам буде“ (Матеј, 9, 29).

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)