Павел Шелин: КАО ДА „ХРИСТОС ВАСКРСЕ“

Русија, руска цивилизација, има посебну одговорност и плаћа посебну цену за своје грешке. Ми нисмо западњаци нити амерички протестанти. Наша култура није изграђена на разуму, не дај Боже, нити на кодексу или закону лишеном етичког темеља.

Није случајно да тамо, где се код Американаца налазе Очеви оснивачи, од којих су најистакнутији, иначе, директно редиговали Библију, попут Томаса Џеферсона, на изворима руске цивилизације стоје свеци. Ми имамо Свету кнегињу Олгу, Светог кнеза Владимира, Светог Аврама Ростовског, Светог Александра Невског, Светог Варлаама Хутинског, Светог Дмитрија Донског, Светог Сергија Радоњешког.

Спољни успеси Русије увек су били у невидљивој, али делотворној вези са мером у којој је руска држава одговарала симболима које је подигла на својим барјацима. Кад год би духовно здравље опадало, или кад би владари отпали од своје свете дужности и почели да играју разне политичке игре – било да се радило о грађанским сукобима, фрагментацији, владавини бољара или банкара – уследио би низ спољних пораза. На пример, од инвазије Бату-кана и Пољака до Наполеона, кад је цела француско-руска аристократија говорила искључиво француски и презирала руску културу. Уочи Великог отаџбинског рата, германофилија и немачка мода биле су у пуном јеку.

Није случајно што концепти попут „декларације о независности“ и „устава“ не налазе дом у руском канону, док су „Слово о закону и благодати“ и „Руска истина“ савршено присутни. Ми немамо култ богиње Разума, али имамо Светињу над Светињама. Имамо радост Васкрсења. Тамо где традиција савремености прихвата масонску логику и друштвени уговор, аутентична руска традиција прихвата свете тајне и братство.

У ствари, нажалост, овде имамо и сличности, јер се Русија последњих 400 година веома напорно труди да се интегрише у западну цивилизацију. Сходно томе, заражена је истим отровом. И, искрено говорећи, као резултат глобалног тријумфа Запада, цео свет је затрован тим отровом, на овај или онај начин. Посебно, и пре свега, на нивоу елите.

А његов смисао – то је модерна цивилизација у којој је Бог стављен у заграде. Бог је, такорећи, кобајаги. Бог заправо није присутан у свету. То јест, он може бити негде у вашем приватном животу, у вашој соби, наравно, али у стварности, у широј јавној сфери, Бог није потребан.

У крајњем, ово доводи до ситуације у којој нам више није потребна жива вера ни у шта, и све постаје једно гигантско царство симулације. У пракси, данас ово видимо као покушаје спасавања хришћанских вредности и врлина без непосредне личности Христа. То је покушај политичког инжењеринга одређених навика, мада несумњиво добрих, као што су одговорност, узајамна помоћ, патриотизам, али кроз културу и моду, без поштовања суштине, темеља, камена темељца на коме стоје сви ти добри плодови.

То је живот „као да“. Као да је патриотизам добра ствар, као да Отаџбина постоји, као да „Христос васкрсе“. Али цео модернизам, свих, такорећи, последњих 400 година, јесте покушај да се живи помало „као да“.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић).