Павел Шелин: ИСТОРИЈСКИ – СВЕ ГРАНИЦЕ СУ ФРОНТОВИ

Павел Шелин

Савремени човек рат доживљава као ненормално и изузетно стање, упркос чињеници да је човечанство читаву своју историју проживело у рату. Зашто је настао такав парадокс, да ли је мир могућ и зашто може бити опаснији од рата? Како се рат данас променио и шта свако од нас може да учини за приближавање мирне сутрашњице?

О томе сам разговарао, у оквиру подкаста „Чистоћа разумевања“, са колегама Семјоном Ураловим и Алексејем Чадајевим.

У православној традицији, на темељном нивоу, рат је нека врста плаћања за историју, за извесну лаж мирног живота. Као што је написано код пророка Захарије: „И гњевим се силно на народе безбрижне, јер кад се мало разгњевих, они умножише зло.“ (Зах. 1:14-15)

То јест, човечанство у мирном стању акумулира скуп противречности и не користи мир у стваралачке сврхе, нити у сврхе прочишћавања и преображаја, већ као повлађивање некој врсти неодговорности, способности да се изговарају речи а да се притом не сноси одговорност за њихове последице. То је повлађивање могућности да се нешто тврди, али да у исто време не будете одговорни за то што тврдите.

А рат – то је историјски и трагични механизам за спровођење речи у дело. То је одређени ТРЕНУТАК ИСТИНЕ за сваку заједницу, за сваки колектив – да ли је спреман да плати највишу цену за оно у шта верује или тврди да верује. Рат је начин да се тестира да ли си жив или мртав.

Проблем се састоји у томе што је пре рата то врло тешко рећи, скоро немогуће. Зато је то нека врста мистерије, егзистенцијални гранични моменат.
На руском, фраза „Господ је сишао“ често се односила управо на трагичне догађаје: не само рат, већ и болест, пожар, потоп – то су тренуци откровења: колико си ти оно што декларишеш и колико ти је вредно оно у шта верујеш. У том контексту, историозофско значење рата у нашој либералној парадигми је потпуно изгубљено.

Постоји још један проблем: конфликт између ратних разарања (нико заиста не воли рат), и чињенице да се у исто време сваки покушај изградње света без ратова завршава још већим лицемерјем, још већом катастрофом и тоталном диктатуром на глобалном нивоу – ова контрадикција се веома оштро осећа у савременом тренутку.

Са православне тачке гледишта – док постоји грех, док постоји ентропија, постоји и унутрашња недостижност идеалног стања – проблем рата нема коначно решење, које покушавају да пронађу у крају историје – у наводном вечном миру. Међутим, у времену постоји стално кретање које рађа нове промене и нови статус кво.

Тако се испоставља да је услов коначног вечног мира буквално заустављање времена. Треба да замрзнете свет, да не буде никаквих промена и да постоји статус кво који сте дефинисали као коначни. Али ми разумемо да се границе, иако се доживљавају као нешто непроменљиво, у историји увек показују као покретни фронтови.

За вечни мир су потребне стабилне границе, али чини ми се да је то скретање пажње са проблема, јер се ту говори и о теорији праведног рата, која у ствари не функционише. Свет без ратова је стање новог Јерусалима после Другог доласка и Другог откровења.

Теоретски, таква могућност постоји, али, како каже Андреј Ткачов: „Могу ли људи да се покају и преобразе без трагедије, катастрофе и других тешких искустава? Могу, али неће“.

Дакле, реални проблем окончања ратова нису границе, већ чињеница да у свету не постоји јединствен етички систем. На Западу верују да постоји нека врста универзалне људске етике, али де факто постоје различите етике. Исламска етика није православна, православна етика није католичка, и тако даље – протестантска, кинеска, хиндуистичка… И то је непомирљиво.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)