Павел Шелин: ХУМОР НА САХРАНИ

Повод за ово рамишљање била је парадоксална реакција украјинске експертске и медијске заједнице на руску употребу ракете „Орешник“. Уместо очекиваног страха, појављује се извесна „добродошлица” овог сценарија, па чак и провоцирање – позив противнику на још деструктивније акције.

Корени овог парадокса можда леже у несвесној, али кључној историјској противречности у украјинском друштву.
Ова противречност изгледа неочигледна: значајан део носилаца украјинске идеје постојање државе Украјине осећа као мучно оптерећење.
Све етатистичко у овој држави представља наслеђе совјетске Украјине, као носиоца многих градских култура. Те градске културе биле су разне (пољске, јеврејске, руске, совјетске), али никад нису биле украјинске, на начин на који су тај концепт тумачили теоретичари украјинског национализма.

И онда настаје следећи логички ланац – „државност“ је у супротности са „украјинством“, а пошто су Град и урбана цивилизација у супротности са украјинским историјским почетком, онда је пожељно да их нема.

Друкчије је немогуће веродостојно објаснити зашто се тридесет година, чак и пре рата, одвијало доследно гашење градова, великих урбаних агломерација, доследна деиндустријализација, доследно смањење сложености привреде, доследна, планска трансформација Украјине у „аграрну суперсилу“.
Објашњење може бити следеће: слика „аграрне суперсиле“, којој није потребан Град, природно се уклапа у украјински национални мит. А сложена производња, озлоглашени Јужмаш – то је фрагмент, реликт Велике Древне Индустријске културе, који је према овом миту антагонистички.

И та жеља да се са себе скине терет индустријске културе, која никад није била „наша“, „украјинска“, у концепту украјинског националног мита доводи до тога да се не само речима, већ и делима декларише спремност на доношење неких невероватних, ирационалних решења и ризика.
Тако бих ја повезао дуги историјски тренд са овим смехом после вести да је највећи индустријски центар земље погођен међуконтиненталном балистичком ракетом без бојевог пуњења.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)