Павел Шелин: ДОК ЛАЖНЕ НАДЕ НЕ УМРУ – РУИНА

Каква судбина чека Зеленског? Зеленски води у суштини исту политику као Кучма, Јушченко, Јанукович, Порошенко. И није унео никакву посебну личну судбину у ову политику. Оно што је унето јесте форма стендапа, криворошког, извините, бестидног менталитета, оличеног у том човеку.

Али та форма, а у суштини пројекат „Антирусија“, то је стабилан курс који увек завршава пропашћу, Руином. И да ли је ту Зеленски или не – не игра никакву улогу. Ако говоримо о њему лично, онда не мењам своју прогнозу. Највероватнији сценарио је – авион Сикорског изнад Гибралтара (ваздушна несрећа која се догодила 4. јула 1943. на Гибралтару, у којој је погинуо генерал Владислав Сикорски, командант Пољске војске и истовремено премијер пољске владе у егзилу. Пад је званично признат као несрећа, али и даље постоје верзије о планираном атентату. – прим. прев.)

Нећу говорити о целом украјинском народу, али, наравно, ситуација је веома тужна, јер у пракси имамо чињеницу да се у Украјини заиста спроводи много лабораторијских експеримената, само са људском свешћу.

Ови протести за НАБУ су најчистији пример развоја новог антрополошког типа. Иако је, у суштини, он типично украјински, али његов облик је, наравно, веома умотан у обланде USAID-а. Суштина овог архетипа, морате разумети, јесте підпанок. То значи – слуга. Слуганство. То јест, ови протести нису протести сиротиње, ово нису протести господе, ово нису протести магната, ово је протест слугу страних господара.

И у том контексту, главна етичка порука гласи да само бели човек, само ропство белом господару може да ми да карту, папирић са печатом да сам људско биће. Да могу добити статус људског бића само од белог господара, само од белог господина. Само ако овај бели господин овде успостави, де факто, колонијалну администрацију…

Као што знате, ја нисам неки посебан сведок, нисам присталица украјинске државности. Али протесте спроводе људи који вербално подржавају баш ту независност. Испоставља се да је то веома чудно, јер је НАБУ чиста предаја суверенитета, то је правно формализован колонијални статус и тако је било од почетка.

На фону бусификације, на позадини онога што је у суштини концентрациони логор за сиротињу, на позадини убиственог рата – демографски, Украјинци су већ мртви етнос. Ако погледамо статистику морталитета и статистику рађања, онда је ово мртви етнос – постоји седмострука разлика. Нема примера у историји да се то може поправити. И после свега тога, једино што узбуђује срце овог слуге јесте НАБУ: – О, како то? Господара сте узнемирили! Притом белог господара, толико далеког, толико обожаваног.

Не желим ни на који начин да обезвредим ове људе, јер сам гледао њихове наступе за микрофоном, начин на који говоре, то је апсолутно искрено размишљање, то је у неком смислу чак и наивно, али је та наивност, рекао бих, немилосрдна. То је бескрупулозна наивност јер је потпуно лишена сваке праве емпатије, сваког правог саосећања према било коме ко није исти такав слуга. Не знам каква је статистика, не знам колико људи живи од западних фондова, невладиних организација, грантова. Јасно је да се ради о стотинама хиљада људи, али не мислим да је то више од 50% украјинског становништва. Али према свима осталима влада апсолутна безобзирност.

То јест, сви остали морају да гину у рововима код Покровска да би те слуге биле срећне. Њима је за све крива искључиво Русија. Никаква анализа узрочно-последичних веза. Чујемо само стандардно: „Власт је лоша!“ И онда – пошто је влада лоша, нека је уопште нема, нека је западни газда изгради за нас. Али је веома чудно што се то истовремено налази у истој глави где се говори о независности.

Понављам, са антрополошке тачке гледишта, ово је огроман слој података, слој будућег материјала. Не десетак, већ стотине дисертација и књига биће написано на основу етнографије Украјине током последњих 30 година. То је, наравно, веома тужно за људе који живе на овој земљи. Али, чули сте сви оне пророчке речи: „Ако је полигон, нека буде полигон.“ Не само у војном, већ и у антрополошком смислу.

Притом, ово није сан никакве тамо нације, никаквог украјинског народа. А сан ове класе европских „интегратора“, лакеја којима ће све бити одлично само ако не буде „москаља“ – тај сан је апсолутно бесплодан, апсолутно неодржив.

Али он данас има своје последице у томе што многи људи, барем критична маса људи чије се мишљење чује и видљиво је у мрежама јавног мњења, искрено верују у ову ствар, позиционирају је као једину могућу, и тако прождиру последњи највреднији ресурс који је украјинском друштву, украјинском народу, преостао – време. Овај временски ресурс се троши јер даје лажну наду. То јест, надаће се још шест месеци, па ће се онда ваљда десити нешто друго. И, нажалост, док тај сан не умре, док лажне наде не умру, сценарио Руине до последњег Украјинца наставиће да се реализује.

А како убити тај сан? Покајањем. Лажни снови се „убијају“ покајањем, смирењем. Смирење – суптилније значење, тачно значење на руском је искреност. То значи, кроз долазак до свог правог ја, као појединца или колектива. То јест, лажни сан се побеђује само истином.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)