Павел Шелин: ЦАРСТВО СЛОБОДЕ У КОНЦ-ЛОГОРУ

Питате ме зашто, због чега је потребна Украјина?

На то питање је, у принципу, већ одговорено. У основи, Украјина је потребна да би насртала на Русију. Она нема други циљ. Иза свих изјава украјинских и европских политичара стоји та врло једноставна идеја – Украјина је потребна да би постојао неко ко је спреман да гине у борби против Русије. Ето јасног, једноставног и прецизног циља.

Може се поставити и друго питање: да ли становништво Украјине подржава ову улогу. Тачан одговор гласи: па, делимично подржава. У мери у којој деле ову украјинску идеју и подржавају је, јер друга украјинска идеја не постоји. Имајте на уму да није постојала ни у 19. веку, ни у 20. веку, па неће постојати ни у 21. веку.

Наравно, та идеја се може представити веома лепим, привлачним језиком. На пример, ласкањем. Могу вам рећи: ви сте бастион на путу азијских хорди. Барикада која зауставља Хуне које надиру ка Европи. Преведено на прикладан језик, то значи: изволите, само ви ратујте и гините, а ми ћемо због тога бити веома задовољни. То је целовита идеја, целовит западни наратив, представљен по овој очигледној логици.

А шта се добија заузврат? Како се гради симболички капитал, како се врши симболичка размена?

У крајњој линији, плаћа се људским животима. Ако упоредимо становништво из 1991. са савременим, стопу наталитета из 1991. са савременом, није тешко погодити наставак ове приче. Све се завршава колапсом, сурвавањем у црну тачку, у црну рупу. А у замену за све то, у директном и фигуративном смислу жртве – добија се гідність, достојанство.

Хајде да говоримо отворено. Ова украјинска гідність, овај невероватни тренутак, заиста несхватљив спољном посматрачу, она је манихејска. То јест, гностичка. Изграђена на два наизглед контрадикторна модела. Даклем са једне стране „достојанство“, а истовремено и статус роба у односу на белог господара, то јест потпуни недостатак било каквог достојанства.

Погледајте огромни сукоб Украјинаца са европским животним искуством. Видите, на пример, како су у Пољској и Немачкој почели масовно да се односе према Украјинцима. Благо речено, нимало пријатељски, и прилично вулгарно. Али се у Украјини све то доживљава као сасвим нормално. Веома је важно уочити да то уопште не изазива никакав осећај протеста. Ни унутар Украјине, ни код имиграната.

А с друге стране ове размене, једина украјинска привилегија је – не бити Москаљ. Уз право да се тај Москаљ угњетава. Једино достојанство је да вас бели господар потапше по рамену и учврсти у вашем достојанству. Зато можете наставити са угњетавањем злог Москаља, слободно можете рушити његове споменике, забрањивати му  језик, цркву, итд.

Потребно је, дакле, да пронађете некога ко ће представљати недодирљиво зло, у овом случају то је Москаљ, и да се – како би заслужили достојанство – уздигнете за степеницу више од тог статуса, то јест, да вам бели господин напише потврду да ви нисте тако зли и недодирљиви, већ сте за степеницу изнад, и тако се покреће читав жртвени механизам.

У томе се састоји цела идеја украјинске независности, емпиријски отелотворена – бар 30 година. Око тога се све врти. У њој нема ничег другог. И неће бити могуће пронаћи ништа друго. Немогуће је измислити било какву другу Украјину, „праву“ Украјину, нажалост. Јер, на дугом вектору, свака Украјина ће се суочити са овим питањем достојанства, поставиће се питање идентитета и питање како се позиционирати у овом огромном простору. И тада се испоставља да је једини начин самоауторизације, једини пут самопотврђивања – продати буквално све како би вам остатак света дао папирић на којем пише да ви нисте недодирљиво зло, да нисте Руси. Зато је, иначе, важно у овој слици света градити тезу да је „цео свет уз нас“, а Руси су, као, у међународној изолацији.

Чињеница да у стварности није тако оћигледна је сваком посматрачу, али то украјинском систему уопште не смета, јер су то буквално догме, прихватају се или не прихватају на веру. Узгред буди речено, послали су ми веома занимљив видео о клечању, такође бриљантан пример те биполарности. Сви смо видели снимке са украјинских улица, где је клечање постало део свакодневне рутине, а истовремено помињу некакав анархизам, некакву  слободу, право на изражавање мишљења, право на избор.

У извесном смислу, да, можете изразити било које мишљење ако је оно усмерено против Москаља. Ту влада потпуна, апсолутна слобода, све док ви угњетавате злог Москаља, или поричете све руско.

Међутим, у целој причи постоји и једна фундаментална фигура прећуткивања, која, заправо, прекида ову концентрацију. То је фигура дезертера. Јер дезертер није Москаљ, али је такође неподношљив. И управо ова бинарна позиција дезертера ломи целу ту прелепу пропагандну слику. Јер, у принципу, за просвећеног западног човека, филистра, Руси су угњетачи. Раније су они угњетавали Украјинце, тако да сад као да долази до међусобног компензационог надокнађивања. Али са украјинским дезертерима то не функционише. Незгодно је кад у слободи имате ограду од три метра на западној граници, и људи свакодневно гину покушавајући да пређу баш ту линију. Ту онда имате запањујућу комбинацију потпуне колонијалне управе и истовремено унутрашњег тоталитаризма, кад је, у суштини, целокупна мушка популација стављена ван закона.

Говорим о недавно усвојеним законима о кривичној одговорности за оне који одлазе. Да, можете да одете из земље, али аутоматски имате кривичну одговорност. То је такође веома занимљива семантичка конструкција – царство слободе, које је истовремено нужно и концентрациони логор. Јер ако не буде концентрациони логор, онда ће сви из њега побећи. Невероватна комбинација! Изградили смо тако идеално слободно друштво, из кога сви желе да побегну! Ето, то вам је ситуација у којој се нашла отелотворена идеја украјинске независности.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)