Павел Шелин: БРАТСТВО ЈЕ ДУХОВНИ ФЕНОМЕН
Постоји стабилна конотација „братског народа“ у смислу интернационалности, позната из свих оних комунистичких прича. Али то није гледиште које ћу применити. Моје мишљење је да је концепт „братског народа“ јако дискредитован и да је у великој мери изгубио своје првобитно фундаментално значење, иако је превише моћан да би се сасвим одбацио.
Стога ћу себи дозволити да га реинтерпретирам у црквеној логици. Шта је у традиционалној цркви призив члановима једне заједнице? То је призив на братство. Како се то постиже? То се постиже заједничким Причешћем, заједничким контактом са оним најважнијим и најзначајнијим. Кад имате горњу вертикалу пажње, заједничко уједињење око било чега, онда имате хоризонталу поверења међу људима. И у том контексту постоји концепт братства. Можемо рећи да је феномен братства феномен заједничке љубави према било чему и заједничке спремности да се пролије крв за оно што се воли.
И тако имате, да тако кажем, двоструку позицију. То јест, братство се ствара кроз заједничку крв проливену за оно што волите. У овом контексту, кад Севернокорејац пролије крв за руске војнике, он, рецимо, јача одређену силу братства… То није мерљив концепт, него управо метафора, симболика, алегорија. И то функционише кроз генерације.
Постоји израз из Светог писма, „крв вапије из земље“, то јест, земља је та која вапије. Генерације људи које су заједно пролиле крв за исту љубав – оне вапију из земље. Али, наравно, данас огроман део људи значајно одбацује оно што је било раније. То се увек дешава, та равнотежа је нестабилна и може се променити у сваком тренутку. Али та промена никад не пролази без трага, цена таквих промена је одбацивање предака, одбацивање свега ранијег.
Владимир Висоцки је то изразио чувеном фразом „Наши мртви нас неће оставити у невољи, наши пали су као стражари.“ Па кад издаш сећање на њих, кад се одричеш крви коју су заједно пролили у име љубави, онда они више неће бити твоји стражари. И онда ћеш у невољи остати сам са собом, ето шта се дешава.
Другим речима… нисам сигуран да постоје братски народи, али постоји братство – то је реални феномен, и то пре свега духовни. Зато братство у неком тренутку може бити прекинуто. Међутим, цена таквог прекида је смрт једног братства и оних људи који су га чинили. Сасвим је могуће да ће неко други од тих фрагмената нешто саставити, али ће то ће бити нешто потшуно другачије, неће моћи да се повеже са снагом, са извором, са сећањем, са симболима тог старог братства које је постојало раније. Такав је мој поглед на феномен братства.
За политичке Украјинце, да би прекинули везе братства са феноменом руског света, руске цивилизације, потребно је да издају, да одбаце веру, односно да све ураде по Буљби – издати веру, издати другове, издати претке и градити све самостално, суштински од нуле. А шта ће се изградити од нуле, можете видети уживо у оквиру поменуте бусификације и других украјинских збивања.
И обрнуто – избор се састоји у томе да ипак још можете додирнути, да још можете на неки начин пробудити ову, рецимо, дремљиву, успавану силу; али њена цена ће бити одбацивање данашњег вектора. Зато је ово тако тежак случај – немогуће је са стране давати појединачне савете.
