Шта чека Украјину у надолазећој Руини?
Општи параметар Руине за украјинску државу увек звучи отприлике овако: колапс државних функција (одржавање инфраструктуре, исплата плата, пензија и обезбеђење реда и закона). Све ове функције ће се обављати све лошије. Сходно томе, долази до повећања утицаја на местима моћи специфичне природе. Класичан пример се може видети у филму „Свадба у Малиновки“.
Односно, доћи ће до јачања два вектора – колапса централизоване власти и оних локалних функција које је она мање-више обезбеђивала. И на терену – пораст самовоље разних људи са оружјем. И пораст људи који покушавају да некако преживе у том хаосу. Ето приближног главног вектора развоја украјинске Руине.
Што ће за обичне Украјинце бити веома тежак период.
И не, није то због рата, та прича је много дужа. Треба да схватите да су Украјинци током тридесет година украјинске независности доследно показивали да им украјинска држава није потребна.
Чак је и постмајдански сан био – сан о ЕУ и НАТО-у. То јест: – Ето вам украјинска држава, учините је вазалом ових структура, а нама дајте безвизни режим и сами ћемо отићи тамо где је нормална држава.
То је главна машта Украјинаца.
Улагање у сопствену државу, то није украјинска прича. Држава се овде увек доживљава као тиранин; Украјинци искрено не разумеју државни принцип, државну идеју.
Такав је украјински културни код.
Идеалан однос Украјинаца према држави је: – Да она постоји, али тако као да не постоји.
Сваки етатистички принцип у Украјини, било од стране козака, племства (шљахте) или становништва, доживљава се као тиранија.
И, сходно томе, постоји огроман унутрашњи отпор управо том принципу власти.
У суштини, видели смо експеримент јединствен у историји човечанства.
Украјина је 1991. године добила државу може се рећи идеално – кључ у руке.
Са енергетиком, индустријом, војском, инфраструктуром (Украјина је по већини процена била седма економија у Европи).
Доследно, корак по корак, чак и у условима ратова и сукоба, Украјинци су говорили: „Не, не треба нам држава“.
И сад држава постепено одумире. Рат је само катализатор и акцелератор овог процеса.
Али сам процес је почео много раније. То је значајан део темеља украјинског културног кода. Украјинцима сопствена држава није потребна.
Али ту настаје проблем… Једини начин да се Украјинци утерају у државу (баш то је оно о чему причају украјински националисти) јесте – насиље.
Силом ћемо задржати свакога у тој држави: подићи ћемо ограду, натераћемо све да певају славујеву песму (мову) и да носе везене кошуље. Али ви разумете цену ове методе.
Ту цену је својевремено формулисао Шухевич: „Нека остане само 10 од 27 милиона Украјинаца, то ће бити прихватљива цена за очување украјинске државе“.
Или, како је рекао други савремени украјински политичар: – Крим ће бити украјински, или без људи. То је логика украјинске државности. Нажалост, једини етатистички принцип у Украјини поприма управо овај карактер: – Нехай Украина будэ безлюдной, алэ украинськой.
А сви остали кажу: „Не, мичите државу, ми ћемо и без ње некако преживети“. Међутим, испоставља се да је без државе живети немогуће. Почињу процеси ентропије, распадања, постепено претварање територије у Дивље поље.
Све су то међусобно повезани процеси, са горе наведеним разлозима.
(Телеграм канал П. Шћелина; превео Ж. Никчевић)