Павел Кухмиров: Зли дуси, овде и сад

Десило се да сам управо прочитао роман Фјодора Михајловича Достојевског Зли дуси. Нисам мислио да ће књига на мене оставити тако снажан утисак. Емоције су неодољиве. Још увек сам у лаганом шоку. Укратко: у овој књизи, као у огледалу, видео сам нашу савременост. И најблаже речено, осећао сам се нелагодно. Демони су још увек овде, међу нама… нису отишли.

Заправо, заплет романа је општепознат. У провинцијском граду лик који је стигао из иностранства организује тајно друштво нихилиста, које нема посебан програм, осим нејасне жеље да се бави „тресењем темеља” и другим подривањима веза. Он их заварава да је дошао из неког страног центра (који не постоји), и да је цела Русија већ прекривена мрежом таквих ћелија (и то је лаж).

Организује низ разних прљавих трикова који су узбуркали тиху провинцијску мочвару, затим су почели да се појављују лешеви, а онда је организовао убиство човека који је претходно напустио њихову „свету ствар”. Урадио је то, формално, зато што је та особа хтела да „пропева” (а до тада су урадили прилично много). У стварности, он је желео да на овај начин уједини дату заједницу. Повезивање крвљу. По класици. Е, тај човек му је једном, још у иностранству, пљунуо у лице, што лик човеку није опростио. Наравно, то се није добро завршило.
Озбиљна најава

Али ево како је Фјодор Михајлович испричао ову причу… Снага проистиче управо од епиграфа, од првих редова – од цитата из песме „Демони” Александра Сергејевича Пушкина, према којој имам веома посебан однос и коју сматрам можда најсадржајнијом у класичној руској поезији. А међу страним, можда је чак у рангу са „Гавраном” Едгара Алана Поа.

Али, Фјодор Михајлович се ту није зауставио и одмах је додао цитат из Јеванђеља по Луки – онај где Господ Исус изгони демоне из човека и усели их у крдо свиња које са литице одмах јури у провалију. Такав епиграф сам по себи је озбиљна најава и нисам сумњао: оно што следи у потпуности ће му одговарати. Једноставно зато што је то – Достојевски. И нисам се преварио. Цео први део (а има их три у овом прилично обимном роману) у суштини је пролог. Много излагања пре главне приче. Фјодор Михајлович уопште није журио. Убрзава се полако, али свим срцем. И још како се убрзало…

За почетак, рећи ћу, ако неко није у току: догађаји из књиге имали су прави прототип – кружок Сергеја Њечајева. И оно што је тај Њечајев урадио. Плус, аутор је овакво друштво познавао изнутра. Опет, ако неко не зна, у случају „петрашеваца” Фјодор Михајлович је провео око деценију на веома удаљеним местима. А у главном ниткову књиге он комбинује особине не само Њечајева већ и Михаила Петрашевског. У најмању руку, начин говора је јасно његов, о чему је сам аутор причао у својим писмима или дневницима. Дакле, оно што је речено није у потпуности његова фантазија. Или, да будем искрен – уопште није фантазија. Међутим, то су већ детаљи.
Приказ руског друштва

Пре свега, у овој књизи Фјодор Михајлович је приказао руско друштво. И, углавном, два његова дела – власт и либерале. Буквално од самог почетка жестоко исмејава конфронтациону и „прогресивну” јавност, чинећи то на примеру оца главног олоша, који је целог живота надувавао сопствену важност, глумећи политичког изгнаника, којег су царски сатрапи непрестано надзирали. Нека врста „неухватљивог Џоа”, који је, у ствари, недостижан из добро познатих разлога. Али аутор се ту само загрева. У наставку је либерална јавност буквално изврнута наопачке. Истресена као прљаве чарапе из старог кофера.

Најпре је приказана партија такозваних културних делатника. Тадашњих. Али не много другачијих од садашњих. Показано је у шта се ова руља увек претвори ако иза њих не стоји Лаврентиј Палич Берија или бар Бенкендорф. И одједном схватите – они се уопште нису променили! Већ век и по, чак и теме њихових разговора у том истом „прогресивном друштву” остају исте. А говорили су, на пример, о „корисности фрагментације Русије по националности”, о замени руских слова латиничним, о комичности речи „отаџбина” и о штетности религије.

На шта вас то подсећа? Шта мислите о фрази: „ми смо пигмејци у поређењу са полетом мисли северноамеричких држава”? Ово је средина 19. века, момци! То јест агенда руских либерала, са изузетком ситних детаља, уопште се није променила. Понављам: као ни они сами. Аутор их овде карактерише једном, сад већ добро познатом, фразом: „Наш руски либерал је, пре свега, лакеј и само гледа да нечије чизме очисти.” Испод слоја читавог овог смећа још увек се налазе иста похлепа и жеђ за новцем. Што је такође јасно показано у низу момената.

А на другој страни приказана је власт, која из све снаге кокетира баш са овим смећем и покушава да му удовољи. Описано „тајно друштво” – то су природни олигарси, који се преједају и глупирају, стварају хаос и постају све глупљи од сведопуштености. Том друштву су покровитељи глупа губернаторка и њен безвољни мужић. Трчкарају за њима, бришу им слине, говоре да су они „још деца”, па чак и на све њихове лудорије реагују са одређеном нежношћу. А ови им се отворено ругају, дрско и развратно. Баш као и сад. Буквално. Неке ситуације се тотално преклапају са тренутном реалношћу. И ево, та „још деца” све брже и шире отварају оно чувено „окно Овертона”, иако сам Овертон још није био ни рођен. И неће се још дуго родити. Да, на крају то окно отворе уз крцкање и звоњаву, тако да су фрагменти полетели на све стране, као гелери.

А ништа мање није упитан ни садржај њихових глава. Читајући њихове фантазије о светском поретку, просто видите модерну леволибералну причу са њиховим специфичним погледом на правду и, у ствари, дехуманизацију човечанства. Довољно је послушати шта каже Петруша Верховенски кад у ноћи трчи за Ставрогином. Ох, тамо има много тога да се види. Погледајте само цитат: „…сад нам је неопходна једна или две генерације разврата”. То је управо оно што сад посматрамо!

Осим његових заплета, код Фјодора Михајловича су сјајни и његови ликови. Ту му се заиста отвара понор. Већ сам рекао и поновићу: како он успева да опише ништарије, нико други не успева. То су једноставно фантастичне гњиде. Као из бајке. И то у разним форматима – од малих до веома великих. А Зли дуси су можда најупечатљивији пример овога.

Што се тиче ситних гњида, овде је дат њихов стандардни образац – капетан Лебјаткин. Дуго сам размишљао да нађем пристојан књижевни синоним, али, извините, нисам успео. Дакле, он је апсолутни кретен. Пожелиш чак да га шутнеш, па и тада сумњаш да ли је уопште вредно прљати ноге. Свако ко је прочитао роман разумеће о чему говорим.

Али, авај, овај зоолошки врт није ограничен само на Лебјаткина. Постоје тамо и још крупнији створови, као, на пример, већ поменути Петар Степанович Верховенски – главни изрод ове књиге. И најгоре је што он није некакав паклени зликовац, иако је оно што је на крају урадио прилично паклено. Он је зло, инфантилно, увређено дете, невољено од оца, који је, иначе, исто тако инфантилан, само стар. Оца који се претвара да је либерал да би надувао свој его. Па ето, и његов син се претвара, али су улози су другачији. И што је најодвратније: он није нека дивља животиња, није злокобна мрачна фигура. Он је ситни човечуљак. Пудлица која покушава да се надува до величине вука. Он је патетичан. Сви га презиру и вређају. Гледају га као да је прљав, што и јесте. И убија људе зарад самопотврђивања. И оставио је иза себе много лешева. То никако није било ограничено на једно финално убиство.

Штавише, било је и индиректних жртава чија је смрт проузрокована његовим поступцима. Укључујући, узгред, његовог оца. И, можда, најсјајнија сцена у роману је како он једе кувану пилетину. То у потпуности открива његову унутрашњост. Могу само да жалим што је он једини успео да побегне. У почетку сам због тога био љут, али онда сам размислио и схватио да је овај моменат непријатан, али истинит. Можда је то један од главних проблема наше земље и нашег народа – копилад која бежи у иностранство.

Остали ликови нису ништа мање колоритни. На пример, Кирилов је, по мом мишљењу, можда најмрачнији лик у књизи. Коме посвећују много мање пажње него Верховенском, али погрешно. Верујем да управо он на нивоу неког провиђења изгледа максимално злокобно. Човек којег буквално прождире понос. Који је толико хтео да постане бог да се убио. Уопште, то је изузетно занимљив моменат – спор о Богу између два атеистичка револуционара.

И на крају, наравно, Ставрогин. Личност максимално двосмислена. С једне стране, крајње непријатан. Починио је најстрашнији, монструозни грех. Такав грех о коме не желим ни да причам (опет, они који су прочитали књигу разумеће на шта мислим). С друге стране, он због тога страда дивље, сурово, невероватно. Достојевски директно каже да онај ко тако греши убија Бога у себи. Ставрогин је, дакле, само човек са убијеним Богом унутра. Он то зна, осећа и не може да поднесе да са тим живи. Што заправо води до финалне сцене романа.
Велика књижевност

И остали ликови су једнако добри. Нећу их све описивати, мада су тога вредни, али би било потребно много времена. Резултат свега тога сумира отац Верховенског Степан Трофимович кад на крају књиге умире далеко од куће. Сећа се исте оне сцене из Јеванђеља о свињама опседнутим демонима и баченим у море са литице. Каже да ће ваљда бити боље да се сви, као те опседнуте свиње, баце у море, а народ, очишћен од њих, поново седне пред ноге Божије. Моћан, веома јак тренутак.

Има и смешних момената. На пример, у једној сцени један од ликова исмејава роман Очеви и деца Тургењева. А хумор је у томе што су Достојевски и Тургењев били пријатељи целог живота, али су се смртно посвађали. Тамо постоји невероватна прича везана за чињеницу да је један од њих био зависник од коцкања и да није враћао пријатељима новац који је од њих позајмио. Као резултат, свађа се, очигледно, показала толико озбиљном да се чак одразила и у књигама.

Завршавајући своју подужу причу, могу рећи да сам коначно схватио зашто не само либерали већ и левичари гаје такву мржњу према Фјодору Михајловичу. Читајући Откровења Верховенског, посматрајући његово арогантно самозадовољство које прикрива покварену, ситну, па чак и кукавичку душу, заиста сам ухватио себе у помисли да практично видим неколико левичарских блогера које сам пратио. Неки од њих су сад побегли чак у Француску.

Такође, сад разумем људе који упорно наводе ову књигу као пример о читавом низу питања. Толико упорно да то чак и нервира. Према њима ћу бити толерантан зато што их савршено разумем: људе преплављују емоције. Баш као мене сад. И желим то да поделим. Е због тога то и јесте – велика књижевност.