Павел Кухмиров: ЗАШТО НАША ВЛАСТ ЗБУЊУЈЕ НАШУ ВОЈСКУ?

Шта заправо имамо на линији контакта? Одговор је, нажалост, једноставан: имамо тактички ћорсокак. Поштено говорећи – са обе стране, не само са наше. Али невоља је у томе што овај тактички ћорсокак за нас има и низ карактеристика стратешког ћорсокака.У великој мери, он је тај који је изазвао тактички ћорсокак.
А то је изузетно опасна ситуација, коју има смисла барем накратко размотрити. У најмању руку, схватити у чему се састоји ова опасност.

Поставимо себи питање: шта је тачно изазвало садашњу војну неизвесност (а она постоји и утиче буквално на све). Одговор је, опет, једноставан – она је узрокована политичком неизвесношћу. На крају крајева, војницима (укључујући и бриљантног команданта генерала Суровикина) задатке поставља политичко руководство. А оно очигледно нема јасно разумевање које конкретне циљеве треба постићи. Можда грешим, али тренутно је то моје мишљење. И посматрано стање га потврђује.

Уместо јасног и чврстог става, ми видимо чудне покрете, игре хуманизма (очигледно за публику из тзв. „међународне заједнице“) и несхватљива заклињања из серије „ми нисмо такви“. Све се то одвија у позадини непрозирног преговарачког процеса, на чијој површини, с времена на време, долази до још једне размене бојовника „Азова“ (милитантне терористичке организације забрањене у Русији), до срамног „житног договора“ и токсичних разговора око цевовода за амонијак. Све ово директно иритира становништво, а још више иритира војску – оне који се налазе у самој ратној зони.

Али за војску то има и друге последице: неразумевање стратешких задатака паралише тактичке одлуке. Штавише, поставља се питање мотивације: војници из Руске Федерације (наравно, код донбаске војске није тако) искрено престају да разумеју – а због чега, у ствари? За шта се конкретно и ради којих циљева они боре? Престају да схватају шта је тачно услов победе. Или бар услов за крај рата. А надлежне власти не налазе за сходно да им то објашњавају. Што не изненађује: није баш сигурно да су власти за тако нешто уопште способне.

Најгоре је што та неспособност директно проистиче из менталитета огромног дела садашњих властодржаца. За њих јасно постављање циљева СВО представља ограничење сопственог маневарског простора. Другим речима, спречава их да у било ком тренутку прогласе ове циљеве постигнутим. Па онда, наравно, ограничава и могућност помирења са „партнерима“, о чему велики део те исте владајуће заједнице искрено машта и безуспешно покушава да се договори. Али никад се не зна – шта ако? Одатле, у много чему, проистичу баш они кораци који директно деморалишу војску и друштво.

Међутим, било би крајње непромишљено веровати да војска ово не види и не схвата. А што се тиче мотивације, то доводи до врло конкретних последица. До апатије. А она, заузврат, до пада морала. То је у контексту тренутног тоталног рата који води непријатељ изузетно опасно. Најминималнији учинци су: вођење борбених дејстава „за записник“. И потпуна равнодушност према резултату. Што није изненађујуће: како можете навијати за резултат ако не знате циљеве?

Дакле, пријатељи, апатично расположење у војсци сада је, нажалост, већ реалност. Добра вест је да је овај проблем прилично лако решити. А ви – „компетентни другови“ – одлично знате како. Да ли ћете га решити, питање је сад.

Иначе, код непријатеља је са мотивацијом све у реду. Њему су циљеви и задаци постављени врло јасно. Отуда и висок морал. Разлог томе никако није само у тоталној опијајућој пропаганди.

У ствари, то је то: проблем је једноставан и јасан до крајњих граница. Хоћемо ли коначно извући закључке?

(rodinananeve.ru; превео Ж. Никчевић)