Патрик Бјукенен: Путин је доказаo да не прети празном пушком

Када је председник Русије Владимир Путин захтевао да САД искључе могућност будућег чланства Украјине у НАТО савезу, САД су лукаво одговориле: НАТО заступа политику отворених врата; било која држава, укључујући и Украјину, може се пријавити за чланство и бити примљена; ту праксу нећемо мењати.

У Букурештанској декларацији из 2008. године, НАТО је Украјину и Грузију, која се налази још источније, на Кавказу, поставио на пут ка чланству у НАТО и под окриље члана 5. Северноатлантског уговора, који каже да је напад на било коју чланицу напад на све.

У немогућности да добије задовољавајући одговор на свој захтев, Путин је упао у Украјину и решио то питање. Ни Украјина ни Грузија неће постати чланице НАТО-а. Да би то спречила, Русија ће ући у рат, као што је то учинила синоћ (23. фебруара, прим. прев).

Путин је учинио управо оно на шта нас је упозоравао.

Какав год био карактер руског председника, о чему се сада жустро расправља у САД, он је успоставио свој кредибилитет.

Када Путин упозори да ће нешто учинити, он то и учини.

Ретроспектива

Након тридесет шест сати овог рата између Русије и Украјине, потенцијално најгорег у Европи још од 1945. године, треба одговорити на два питања:

Како смо доспели довде? И у ком правцу идемо одавде?

Како смо дошли до тога да је Русија – верујући да је сатерана уза зид и да су је Сједињене Државе, примичући НАТО њеним границама, поставиле у тај положај – дошла до тачке где ће пре изабрати рат са Украјином него што ће прихватити судбину и будућност за које верује да је Запад припремио за мајку Русију.

Размотримо овај случај. Између 1989. и 1991. године Михаил Горбачов допустио је да се Берлински зид сруши, да се Немачка поново уједини и да све „заробљене државе“ источне Европе буду ослобођене.

Након што је срушио совјетско царство, Горбачов је допустио да се Совјетски Савез распадне на 15 независних држава. Допуштено је да комунизам нестане као владајућа идеологија Русије, земље у којој су лењинизам и бољшевизам први пут заживели 1917.

Горбачов је прекинуо Хладни рат у Европи тако што је уклонио све узроке историјске поделе на московској страни.

Путин, бивши пуковник КГБ-а, дошао је на власт 1999. године након катастрофалне деценијске владавине Бориса Јељцина, који је уништио Русију.

Те 1999. године Путин је посматрао како Америка спроводи 78-одневну кампању бомбардовања Србије, балканске државе која је историјски била под заштитом мајке Русије.

Те године су, такође, три бивше чланице Варшавског пакта, Чешка, Мађарска и Пољска, учлањене у НАТО.

Због кога је ове државе требало заштитити америчким оружјем и НАТО савезом – питање је с правом било постављено.

Чинило се да је на ово питање у потпуности одговорено 2004. године, када су Словенија, Словачка, Литванија, Летонија, Естонија, Румунија и Бугарска биле примљене у НАТО, групација која је укључивала три бивше републике самог СССР-а, као и још три бивше чланице Варшавског пакта.

Затим је, 2008. године, уследила Букурештанска декларација која је Грузију и Украјину, које се обе граниче са Русијом, поставила на пут ка чланству у НАТО.

Грузија је исте године напала своју отцепљену покрајину Јужну Осетију, где су руски војници имали улогу мировних снага, при чему су неки од њих и страдали.

Ово је изазвало контранапад Путина кроз тунел Роки у Северној Осетији који је ослободио Јужну Осетију и ушао у Грузију све до Горија, родног места Стаљина. Џорџ В. Буш, који је обећао да ће „окончати тиранију у нашем свету“, није учинио ништа. Након што су накратко окупирали део Грузије, Руси су отишли, али су остали као заштитници становника Јужне Осетије.

Амерички естаблишмент је ово прогласио руским агресорским ратом, али је истрага ЕУ окривила грузијског председника Михаила Сакашвилија за почетак рата.

Путин није ирационалан

У Кијеву је 2014. године свргнут демократски изабрани проруски председник Украјине Виктор Јанукович и замењен прозападним режимом. Да не би изгубио Севастопољ, историјску поморску базу Русије на Криму, Путин је заузео полуострво и прогласио га делом руске територије. (Теди Рузвелт је заузео Панаму на сличан начин.)

Што нас доводи до садашњег тренутка.

Шта год мислили о Путину, он није Стаљин. Он није убио милионе људе нити је створио систем гулага. Нити је „ирационалан“, како неки стручњаци тврде. Он не жели рат са нама, који би био катастрофалан за обе стране.

Путин је руски националиста, патриота, традиционалиста и хладни и немилосрдни реалиста који жели да очува Русију као велику и поштовану силу каква је некада била и за коју верује да поново може бити.

Али то не може да буде ако се ширење НАТО-а не заустави или ако њена сестринска држава Украјина постане део војне алијансе која се највише хвали тиме да је добила Хладни рат против државе којој је Путин служио читав свој живот.

Председник Џо Бајден на скоро сваких сат времена обећава: „Нећемо ићи у рат у Украјини“. Зашто онда не би јасно искључио могућност чланства Украјине у НАТО-у? Јер то чланство би од нас захтевало да урадимо нешто што Бајден каже да ми, Американци, због нашег сопственог опстанка, никада не би требало да урадимо: да заратимо са Русијом?

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард