Изгледа да се сада могу сагледати пуне размере пропасти авганистанске мисије. Билион долара вредан пројекат пресађивања западне демократије у муслиманску државу, историјски познату по протеривању империјалних освајача, спектакуларно је пропао након 20 година; талибални су се изненада поново нашли на власти.

Упркос инвестирању силних милијарди на тренирање и опремање 350.000 авганистанских трупа, Сједињене Државе нису успеле да створе војску и владу које би успеле да преживе повлачење наше војске. А последње сцене америчког напуштања аеродрома Хамид Карзаи у Кабулу могли би постати синоним америчког дебакла, нешто као Кенедијев Свињски залив.

Кривица није само наша. Многи од наших главних саветника су доста уложили у авганистански пројекат. Британци сада покушавају да евакуишу њихове држављане из Кабула под истим условима под којима смо ми евакуисали наше.

Армин Лашет, лидер партије Ангеле Меркел и њен вероватни наследник на канцеларској позицији, назвао је повлачење „највећим дебаклом који је НАТО доживео од свог оснивања.“

Најгоре тек следи

Пре три деценије, након распада Совјетског Савеза и окончања Хладног рата, републикански сенатор Ричард Лугар изјавио је да ће НАТО – будући да је изгубио историјски разлог свог постојања оличен у идеји обуздавања Совјетског Савеза – морати „или да престане да се фокусира само на домаћи терен, или да престане да постоји“. Циници ће рећи да је у Авганистану НАТО урадио обе ствари.

Након 11. септембра 2001. године „најуспешнији савез у историји“ активирао је члан пет и подржао САД у рату чији је циљ био свргавање талибана и уништење Ал каидиних терориста који су били одговорни за терористичке нападе на САД. Многе НАТО чланице су послале трупе.

Али најгоре можда тек следи. Премда је на аеродрому у Кабулу око 4.000 америчких војника, САД у Авганистану не контролишу ниједан комад територије изузев аеродромског окружења.

Упитан да ли би америчке трупе могле да уђу у Кабул и помогну у евакуацији америчких грађана, министар одбране Лојд Остин је одговорио: „Тренутно немам могућност да проширим операције у Кабулу“. Другим речима, Американци у Кабулу и другим градовима мораће самостално да се сналазе кад је у питању долазак до самог аеродрома.

Тако да судбина држављана САД у овом тренутку зависи од добре воље талибана да их пропусте да прођу кроз презакрчени ауто-пут. Многи наши савезници из Авганистана су спречени и враћени назад. Пошто су током рата помагали нашим трупама, сада су суочени са могућношћу крваве одмазде.

Постоје и друге опасности.

Неколико граната пало је на писту аеродрома у Кабулу, а због насталих оштећења ниједан авион не може да полети док писта не буде поправљена. Пристизање трупа и намирница, и дневни летови који треба да евакуишу још пет до девет хиљада америчких држављана, мораће да буду обустављни.

Уколико борбе буду обновљене, Американци у Кабулу и другим градовима постаће таоци талибана. А тамо их је много више од 52, што је број Американаца које је Иран узео као таоце и тиме окончао председничку каријеру Џимија Картера.

Ко ће платити цену

Сједињене Државе, међутим, имају одређене карте на које могу да играју. Америчка ваздушна моћ још увек може да нанесе штету талибанима, а САД могу да уложе вето на сваку одлуку Међународног монетарног фонда о Авганистану, као што могу и да пресеку сваки приступ талибана финансијским резервама Авганистана које се чувају у америчким банкама.

Без новца, талибанима ће бити изузетно тешко да земљу учине економски одрживом, што подразумева прибављање намирница и осталих животних неопходности за грађане. У овом тренутку, Американци и талибани су једни другима неопходни. Талибанима је потребно време да успоставе контролу над земљом, а Американцима време да евакушу своје људе и савезнике.

То је разлог што талибани на највишем нивоу пропагирају умерени приступ. Међутим, с обзиром на карактер талибанског покрета који се јасно могао видети у њиховом првом мандату на челу земље, и с обзиром на жељу за осветом према онима који су убијали њихове припаднике, будућност за оне који су остали у Кабулу не изгледа блиставо.

Кад је Сајгон пао 1975, оружане снаге Јужног Вијетнама послате су у кампове за преваспитивање – односно у концентрационе логоре. Стотине хиљада цивила на даскама се отиснуло у Јужно кинеско море, а многи од тих покушаја окончани су трагично. Становници Камбоџе који су се ставили на страну Сједињених Држава претрпели су геноцид; Црвени кмери Пола Пота потпуно су уништили део сопствене популације.

Што се тиче штете коју је претрпео председнички рејтинг Џозефа Бајдена, она је озбиљна и трајна. Колапс режима у Кабулу и хаотично повлачење америчких трупа, држављана и савезника, уништили су последње остатке Бајденовог државничког кредибилитета.

Тешко је видети како ће начелник штаба америчке војске Марк Мајли и министар одбране Лојд Остин остати на функцијама кад се постави питање одговорности за то што нико није предвидео највећи амерички спољнополитички дебакл од пада Сајгона. Поставља се и питање одговорности обавештајних служби? Како су оне информисале Пентагон и Белу кућу?

Након пропале инвазије на Залив свиња у априлу 1961, бивши директор ЦИА Алан Далс, који је био један од одговорних за планирање операције, добио је отказ након шест месеци.

Стиче се утисак да ће главе виших званичника Бајденове администрације да се закотрљају много брже. Јер изгледа да баш нико није предвидео да ће ова катастрофа да се одигра оволико брзо, нити да ће имати оволике размере.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Verified UGC via AP

Извор buchanan.org