ПАТРИК БЈУКЕНЕН: Ко је агресор у идеолошком рату?

„Он можда јесте кучкин син, али је наш кучкин син“.

Тако је председник Френклин Д. Рузвелт рекао за никарагванског диктатора Анастасија Сомозу, што је звучало веома амерички. Јер, од својих првих дана, Америка је сарађивала са аутократама кад су тако налагали национални интереси.

Џорџ Вашингтон је био пресрећан 1778. године, када је сазнао да су наше дипломате склопиле савез са француским краљем Лујем Шеснаестим. Знао је да ће савез бити неопходан за америчку победу.

Априла 1917. године, САД су ушле у рат „како би учиниле свет безбедним за демократију“ и нашле се у савезу са четири највећа светска царства: британским, француским, руским и јапанским. Сва четири поменуте империје анектирала су нове колонијалне земље и народе захваљујући победи за демократију у којој смо ми одиграли одлучујућу улогу.

У Другом светском рату дали смо огромну војну помоћ Совјетском Савезу Јосифа Стаљина, који ју је искористио за разбијање, освајање и наметање комунизма половини Европе.

Антонио Салазар, диктатор Португалије, био је један од оснивача НАТО-а. Током Хладног рата удружили смо се са аутократама Сингманом Ријем из Јужне Кореје, Фердинандом Маркосом са Филипина, иранским шахом и генералом Аугустом Пиночеом из Чилеа. Друга по величини војска у НАТО налази се под аутократском влашћу турског председника Реџепа Ердогана.

Наши главни савезници у арапском свету су египатски генерал Абдел Фатах ел Сиси, који је збацио демократски изабраног председника Мохамеда Морсија, као и разни краљеви, принчеви, султани и емири широм Персијског залива.

Бајденова дефиниција

Ипак, председник Џо Бајден дефинисао је глобалну борбу као ону између демократије и аутократије и рекао: „Демократија хоће и мора превладати“.

„Слажемо се са том стратешком визијом“, поновио је Вашингтон пост.

Али да ли је ово тачан приказ ривалства великих сила данас?

Ако је основна линија поделе она на аутократије и демократије, на којој страни се налазе Ердоган, Сиси и саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман?

Да ли смо заиста у идеолошком рату са Русијом Владимира Путина данас, као што смо били током Хладног рата са Стаљиновим СССР-ом? Са Путином имамо размирице око Крима и Донбаса и због тога што жели да спречи Украјину и Грузију да се прикључе НАТО-у. Али где су докази да Путин настоји да промени наш демократски политички систем у аутократски?

Путинове замерке нама тичу се политике коју водимо, а не демократије.

Током педесетих година прошлог века Никита Хрушчов се хвалио да ће унуци тадашњих Американаца живети под комунизмом. Да ли је Путин икада прогласио сличан идеолошки циљ Кремља?

Природа спора са Кином

Да ли је наше неслагање са Кином идеолошког карактера?

Кина је велика и растућа економска и војна сила, посвађана са већином суседа. Има трговинских проблема са Аустралијом, гранични спор са Индијом на Хималајима, проблеме са Вијетнамом, Филипинима и четири друге земље око питања ко поседује острвца у Јужном кинеском мору. Кина такође сматра да јој припада Тајван, као и Сенкаку острва која контролише Јапан.

Али са изузетком Тајвана и Хонгконга, за које тврди да представљају делове суверене кинеске територије, Пекинг није притискао било коју земљу да усвоји политички систем сличан оном који спроводи кинеска Комунистичка партија. Он коегзистира са комунистичким Вијетнамом, аутократским Мјанмаром, теократским Авганистаном и демократском Индијом, Аустралијом и Јапаном.

Размирице које Пекинг има са нама немају везе са чињеницом да је Америка демократски организована држава. Пекинг нам замера политику обуздавања Кине и подршку земљама јужне и југоисточне Азије које раде против његових стратешких циљева.

Спорови нису идеолошке, већ политичке и стратешке природе. Зашто их онда претварамо у рат различитих система? Где су докази да Пекинг покушава да успостави комунизам у суседним земљама или промени њихове политичке системе у складу са својом вољом?

Идеолошки рат?

Међутим, постоје докази да Сједињене Државе активно подривају Путинову власт у Русији. Иако је Кремљ оптужен за хаковање мејлова Демократског националног комитета и кампање Хилари Клинтон 2016. године, како би се то, чак и да је тачно, могло упоредити са данашњим америчким мешањем у унутрашња питања Русије?

Да ли су Радио Слобода/Радио Слободна Европа објективни и неутрални у свом извештавању у Русији? Да ли се многе невладине организације и Национална задужбина за демократију устручавају од мешања у унутрашњу политику Русије? Шта је Кремљ учинио да унапреди политичке амбиције Доналда Трампа и да ли се то може поредити са оним што наше државне институције и квазивладине агенције раде на подривању Путинове власти и политичкој промоцији Алексеја Наваљног?

Ако је америчка демократија у идеолошком рату са Русијом, ко је овде у офанзиви? Ко жели да промени чији политички систем?

„Амерички национални интерес и промоција демократије – или барем политичке стабилности – у свету се не могу тако лако раздвојити“, пише Вашингтон пост.

Али где је Америка стекла право да се меша у унутрашње ствари других земаља како би их променила и прилагодила себи? Ако је наш циљ да демократизујемо Русију и Кину, односно да променимо њихове политичке системе у складу са демократијом нашег типа, није ли то равно објави идеолошког рата?

Није ли то суштина идеолошког ратовања?

И, ко је онда агресор у овом новом идеолошком рату?

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард