Међу првим радовима који су Хенрију Кисинџеру донели овације академске заједнице био је и Обновљени свет – његова књига из 1950. године о томе како су се највеће европске дипломате састале на Бечком конгресу да би поново успоставилe ред на континенту који су разорили наполеоновски ратови. Мир произашао из равнотеже снага коју су ови људи успоставили трајао је – уз значајан изузетак франко-пруског рата из 1870/71 – читав век, од 1815. до 1914. године.
Пишући за Волстрит џорнал у петак, Кисинџер је прокламовао да је за светске лидере сада императив – без обзира што морају да се носе са подивљалом пандемијом – започињање „транзиције ка постпандемијском поретку“, те да би „неуспех могао да запали свет“. Међутим, састојци које Кисинџер сматра есенцијалним за успостављање тог новог светског поретка изгледа да мањкају, баш као и респиратори. „Очување поверења јавности“, сматра Кисинџер, „круцијално је […] за међународни мир и стабилност“.
„СВАКА НАЦИЈА ЗА СЕБЕ“
Али како да поново верујемо нашем противнику, Кини, након што је заташкавала опасност и димензије кризе коју је вирус изазвао у Вухану? Како да верујемо режиму који је донедавно оптуживао америчке војнике који су били у посети Вухану за подметање коронавируса? Посматрајући како су се у овој кризи националне владе размахале на све стране, синтагма која пада на памет није „поверење јавности“, него „свако за себе“.
Због тога је у понедељак Волстрит џорнал описао скорашње понашање Европе следећим речима: „Чланице ЕУ су унилатерално позатварале границе и нагомилале виталну медицинску опрему, препустиле своје држављане који су се затекли у другим земљама далеко од својих кућа да се сами сналазе, њихови супермаркети се муче да напуне своје полице, а болнице очајнички покушавају да спасу критично болесне пацијенте“.
„Када су Италија и Шпанија, које су међу најпогођенијим земљама на свету, позвале своје богатије и здравије северне комшије да помогну, холандски политичари су те молбе одбацили као нови знак неспособности јужњака“.
Прошле недеље, Суд правде Европске уније пресудио је да су Пољска, Мађарска и Чешка Република прекршиле законе ЕУ тиме што су током мигрантске кризе из 2015. године одбиле да релоцирају избеглице. Извињења из ове три земље није било.
Прошлог месеца, Грчка је употребила силу како би зауставила сиријске избеглице да уђу на њену територију. Према Хјуман рајтс вочу, грчка војска и наоружани мушкарци су на грчко-турској граници сексуално злостављали, пљачкали и скидали азиланте и мигранте, терајући их назад у Турску. ЕУ је углавном ћутала на све то.
ЛЕГЕНДА ИЛИ РЕАЛНОСТ?
Када је Доналд Трамп 31. јануара донео одлуку о забрани уласка у земљу свима који су недавно били у Кини, председнички кандидат Џо Бајден га је осудио због „хистеричне ксенофобије и ширења страха“, док сада тврди да је Трамп донео исправну одлуку. Чак и заклети либерали могу да занемаре идеологију кад је глас народа јасан и гласан.
Морамо се „борити да исцелимо ране светске економије“, рече Кисинџер. Међутим, криза је открила да је истакнута одлика овакве глобалне економије то да Кина контролише производњу лекова есенцијалних за одржавање Американаца у животу. Зар желимо да се та зависност настави?
Кисинџер каже: „Демократије света морају да бране и очувају своје просветитељске вредности… и заштите принципе либералног светског поретка“. Али није ли март 2020. доказао супериорну мудрост Александра Хамилтона: „Свака земља би се морала постарати да унутар својих граница поседује све што је од есенцијалног значаја за националну снабдевеност“.
Данас границе широм света јачају док се државе жестоко надмећу за маске N95 и респираторе. Ауторитарни владари преузимају још шира овлашћења. Потребе породице, вере, племена, нације и државе уздижу се далеко изнад свега осталог. „Оснивачка легенда савремених држава“, пише Кисинџер, „је град опасан зидинама (…) довољно јак да заштити људе од спољашњег непријатеља. (…) Ова пандемија је произвела (…) поновно оживљавање тог града опасаног зидинама у епохи у којој просперитет зависи од глобалне трговине и кретања људи“. Кисинџер назива концепт града опасаног зидинама анахронизмом, „легендом“.
Али да ли је идеја националне државе, чија је основна дужност одбрана здравља, сигурности и безбедности јединствене групе људи која ју је створила, „легенда“? Или је истинска легенда, тачније мит, идеја некаквог новог светског поретка у којем државе срећно путују и тргују једна са другом у глобалној федерацији? У овој кризи изазваној коронавирусом можемо јасно да видимо ствари, а не више онако мутно, као кроз дебело стакло. Као и у већини ратова, људи ће се окренути појединцима који делају, а не појединцима који причају – дакле извршној, а не законодавној власти или члановима Конгреса, онима који предузимају акцију док се државе међусобно боре за критичну медицинску опрему.
Што се Доналда Трампа тиче, одједном га елите грде што не поступа довољно диктаторски. Трамп није, галаме они, довољно брзо ставио на снагу Закон о одбрамбеној производњи (Defense Production Act). Није искористио свој ауторитет да наложи америчким компанијама шта морају да производе. Није довољно брзо угасио све активности у држави. Није на време издао наређење гувернерима који су одлагали затварање својих федералних јединица.
Сад се прича да људи умиру због тога што Трамп није моментално постао аутократа каквим су га прогресивци описивали на саслушањима за опозив пре два месеца.
Насловна фотографија: Steve Mack/Getty Images
Извор Buchanan.org
